Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

427

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

seil d’Etat било нарочито актуелно до 1940 кад су и за случај шутње постављени строги тужбовни рокови, будући да je прије тог регулирања тужилац могао без наведеног правила у свако вријеме покренути и жалбени и управносудски поступак. Због света тога има француски систем судске заштите своје специфична оссбине формалне природе првенствено по томе што у пракси далеко претежу судске тужбе због шутње првостепеног органа. А тако постаје и очигледном пр!актична дифереиција између француског и аустриског система поглавито у томе што по првоме необавезност упразне жалбе има као последицу да je шутња жалбене инстанције много ређе предмет управносудског поступка, док по другоме обавезност управне жалбе у вези с начелом двостепености рјешавања у управном поступку смањује у великој мјери број управних спорова због шутње првостепеног органа. 2. Код судске заштите ради неактивности администрације јављају се такођер оне три ооновне претпоставке које вриједе за опћи управни поступак. Ta ce заштита покреће само по захтјеву странке, и то према Закону о управним споровимн у облику тужбе (чл. 20). Аустриски Закон о управном судишту даје таквој тужби и специјалан назив: Beschwerde wegen Verletzung der Entscheidungspflicht или напросто Säumnisbeschwerde (§ 27 и др.), па je ту и на терминологию! начин изражена осебујност читавог института, Немачки Савезни закон о управном судишту расправља о тој тужби под опћим називом тужбе побијања (Anfechtungsklage), али je поједини његови коментатори зову поближе Untätigkeitsklage (тако Уле). Тужба се у случају нелегитимираности њена подносиода одбацује у сваком стадију управносудског поступка, али нормално у претходном поступку (чл. 27, т. 3, Закона о управним споровима). Рокови за гажретање управног спора или шгго je исто: рокови у којима има донијети рјешење управни орган, против чијег би акта било мјеста судској тужби регулирани су врло различите. Француско je право све до 1940 сматрало такву тужбу неограничено отвореном, тј. њено je улагање било за странку везано само минималним роком од четири мјесеца рачунајући од дана кад je странка затражила доношење управног, акта односно уложила жалбу на тај акт. Али 1940 уведен je и максималан рок, те тај, према сада важећој Ордонанси од 31 јула 1945, износи два мјесеца од дана кад je истекао четворомјесечни рок у коме je администрација требала одговорити на захтјев странке, односно ријешити шену жалбу. С обзиром на те рокове развио je француски Државни савјет својом праксом нарочито два важна правила као изнимке од четворомјесечног рока, и то у смислу што страйка може покренути управни спор и прије његова истека: по првом правилу ако je одлука суда пала након истека четворомјесечног рока a администрација кије до тога донијела тражено рјешеше, тужба се не оглашава преурањеном, већ се узима у редован по-