Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

430

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

Кад странка долази у могућност да ургира рјешење? Прије истека 60-дневног или другога прописаног рока странка не може ургирати рјешење с посљедицом да би њена пријевремена пожурница била правно релевантна. За благовременост тужбе у смислу да није преурањена рачуна се само иожурница учшьена по протеку шездесетодневног рока, али за њу није прописан никакав максимален рок. Овај систем облигаторне пожурнице, непсвнат у другим земл>ама, традација je југославенског регулирања (познавао га je и чл. 22 Закона о Државном савјету и чл. 47 Уредбе о управном суду у Загребу), само што je данас поставлен оорнутэ него раније: према старим прогшсима рачунао се тромјесечни рок у коме je странка дужна чекати рјешење, од дана извршене ургенције, али сама пожурница није била везана неким роком који би текао од дана првобитно постављеног захтјева за издавањем акта. Међутим je у вези с описаним рачунањем шездесетодневног рока и рока за пожуршщу наш Закон о управним споровима пропустио регулирати једну ствар која може у условима наше уггравне организације имати не мало практично значење. Наиме, рачунање тих рокова једноставно je у свнм управним стварима гдје р.'ешен>е доноси појединац. Али се поставља питање како рачукати завршни дан рока од шездесет дана, кад je рјешење имао донијети колегијално састављен државни орган који засједа од времена до времена у фиксираним или нефиксираним размацима (напр. народни одбори, њихови савјети и одборничке комисије, те нека друга колегијална тијела, као што су изврпши одбори завода за социјално осигурање)? Ово je питање засад још сасвим отворено, али би било корисно да згодимиде буде скинуто с дневног реда перјешених проблема, jep je очигледно да у оваквим случајевима могу постојати објективни разлози који утјечу на правовремэност рјешавања предмета. Тако напр. могу постојати објективни разлози непостојања кворума у колегију (болеет чланова или службено оггсуство и сл.), поготову кад колегиј ша мањи број чланова. О тим су моментима водили рачуна неки страни прописи (нарочито француска Ордонанса од 1945), макар у тим земљама нема колегијално рјешавање онако великог значења, што га има у јутославенском праву. Напокон je ту и питагье dies ad quem. Како се вида, мишшални су рокови за покретање судске тужбе дати условима под а) и б), док je максимален рок неограничено отворен! До безрочног покретагьа управног спора ради шутње администрације југославенска je судска пракеа дошла интерпретацијом чл. 21, ст. 1, и чл. 23 Закона о управним споровима, аргументирајући да у недостатку изричног регулираньа рока за случај шул'ше не може бити пргшијењен опћи рок од тридесет дана с разлога што се тај опћи рок рачуна „од дана доставе акта странци”, док код шутње нема ни акта ни његове доставе па зато ни могућности за рачунагье почетног дана