Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

431

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

рока (12). На тај je начин данаыхша наша судска пракса не само наставила с традицијом пријашњег југославенског права (изријеком прописана безрочност тужбе у чл. 47 Уредбе о управном суду у Загребу), већ je у пшрем компаративном аспекту усвојила напуштеяу позицију француског права од прије 1940 (13). По мом увјејрењу таква пракса може нарочито вриједити у правном систему гдје се управним актима не признаје ни материјална ни формалин правомоћност а то je по правилу баш француско право али може имати незгодних ггосльедица за правку сигурчост у земльи, гдје се та правомоћност признаје. И не само потребе правне сигурности, већ и потребе за процесном дисциплином могле би једног' дана довести и код нас до ревизије садашњег става. 3. Код судске тужбе ради неактивности администрације покреће се начелно питање њезине допустивости не само с гледишта описаних формалноправннх потрепштина, већ наносе и с гледишта неких материјалноправних момената. Први je такав момент питаше карактера акта који je требао донијети тужени орган. Према југославенском Закону о управним споровима не може се у управном спору побијати сваки управни акт, већ само акт који има одређена обиљежја. Та су шегова својства точно фиксирана једном легалном дефиницијом управног акта (чл. 5, ст. 2), и та дефиниција обухваћа ова четири његова битна елемента; а) да je акт донио државни орган, б) да je акт донесен у каквој управној ствари, в) да се он односи на нэко? појединца или правно лице, и г) да се тим актом рјешава о извјесном праву или обавези тог лица. Такво утарђивање појма управног акта претставља несумњиво отступање од једног опћег теаретског појма, било да га шири (т. а) било да га стеже (т. г), те има у садашшој ситуацији као посљедицу да се тужба одбгцује као недопустива чим суд нађе да оспорено рјешење нема свих елемената из чл. 5, ст. 2, Закона о управним споровима. Логичком аргументацијом треба одатле извући закључак, да нема мјеста тужби ради шутње управног органа, кад je надлежни орган пропустио донијети акт који да je био правилно донесен ни не би испун>авао услове :гз чл. 5, ст. 2. Из досадашње се судске праксе може навести доста примјера како се одбацује као недопустива тужба с помањкања тих услова, а неки од тих примјера могу послужити и као оријентација у пита-

(12) у неким се народним републикама иастојало сасвим у почетку да се и на случај шутње примијени опћи тужбовни рок (тако напр. једно pjemejbe Врховног суда НРХ бр. У-1865/52), али се у конкретном случају иије ыогао точно утврдити почетни дан рока. Међутим je брзо након тсиа Савезни врховни суд заузео противно стајалиште, опредијеливши се за безрочност судске тужбе. „Рокови из чл. 23 Закона о управиим споровима каже једном згодом тај Суд по природном смислу тих одредаба везују странке само тако, да прије њихова истека не могу уложити тужбу, што значи да послије њихова истека могу уложити тужбу кад хоће“ (рјешење бр. Уж-46/53 од 29 Јануара 1953). (13) Изнесена аргументација Савезног врховног суда точно се поклапа с оном коју je дао 1905 француски Conseil d’Etat! Упореди материјале код Appleton-a, op. clt. стр. 550.