Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

432

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гьу допустивости тужбе ради шутње администрације. Тако се не може сматрати управним актом у смислу Закона о управним споровима рјешеше управног одбора или друтог органа привредних подузећа, јер привредна предузећа нису државни органи (Врховни суд HP Србије бр. У-574/52 и Врховни суд HP Хрватске бр. У-566/53). Исто се тако не може водити управни спор против аката котарских (градских) арбитражних вијећа по Уредби о отказивању радних односа лица запослених изван државних надлештава и установа, jep та арбитражна вијећа по свои саставу, положају и методама рада нису државни органи (Савезни врховни суд бр. Уж-134/52 и бр. Уж-210/53). Напротив се могу водити управни спорови против аката завода за социјално осигураше, jep je то изријеком допуштено Уредбом о тим заводима. Једнако се тако прогласио стварно ненадлежнгш за одлучивање по яеком предмету може водити управни спор .против акта државшгх органа који се прогласио стварно ненадлежним за одлучивање до неком предмету упућујући странку да се обрати редовном суду, jep je тим актом рјешавано о праву странке да покреће управни поступак, па у управном спору треба испитати да ли су правила управног поступка у погледу надлежности исправно примијењена (Савезни врховни суд бр. Уж-190/52). Управни спор може се водити и против акта народног одбора којим се разрјешава уговор о закупу угостительске радње, јер тај акт претставља управни акт у погледу одузимања дозволе за вођење те радње (Савезни врховни суд бр, Уж-7/52). А не може се водити управни спор против интерне инструкције вишег органа нижему кад се њоме не дира непосредно у права или обавезе странке (Савезни врховни суд бр. Уж-248/53), но може се повести спор против интерних аката, кад се њима баш дира у правку ситуацију тих лица (исти суд бр. Уж-171/53). При таквим je примјерима важно да се испита може ли странна у условима начела двостепености управног поступка покренути управни спор због тога што трећа управна инстанција није по праву надзора, а поводом претставке странке, поништила правомоћно другостепено рјешење. У основи се слажем с досадапгњом пракеом да се може водити управни спор против акта донесеног поводо.-i претставке у трећој инстанцији, кад je тиме за странку дошло до промјене у њезиној правној, ситуацији, jep такав акт испуњава све услове из чл. 5. ст. 2, Закона о управним споровима (Савезни врховни суд бр. Уж-63/52, бр. Уж-74/52, бр. Уж-87/52, sр. Уж-153 52, бр. Уж-182/52, бр. Уж-33/53) (14). Али се не бих могао априори одлучити за недопустивост судске тужбе у свим стварима гдје je управни орган одбацио претставку не улазећи у њезино мериторно

(14) Занимљиво je притом упозорити на једну пресуду Савезног врховиог суда која je признала допустнвост тужбе против акта надзорног органа чим се тај упустио у оцењпвање да ли странка има право на другу жалбу. и пошто je у Том акту оцењена нова жалба на другостепено рјешење као неумјесна, Савезни je врх. суд признао том акту сва својства из чл. 5 Закона о управним споровима, не прејудицирајући тиме основаност саме тужбе (пресуда од 21 новембра 1952 бр. Уж-87'52).