Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

391

О КОДИФИКАЦИЈИ

ња често под нормативистичким утицајем. То су неки основни проблеют које треба рашчистити пре прилажења кодификацији. 4. Основни проблем нашег данашњег правног система, па према томе и наше будуће кодификације je својина. Неспорна je истина да je својина основна установа не само имовинскоправног него и целокупног правног поретка. Али у имовинском праву она непосредно одређује све остале установе. Но управо код теориског објашњавања својине у нашем праву постоје извесне заблуде. Једна од заблуда, по нашем мишљењу, у вези са својином je она по којој својина код нас „одумире”. Својина као економски однос не може да одумре док год у друштву има економске делатности. Рад и својина: прилагођавање предмета природе нашим потребома и присвајање тих предмета су основе економске делатности. Све остало у економији се окреће око ове две основне установе. Рад и својина у друштву могу имати разне облике. Према томе да ли се присвајају производи свога рада или туђег рада имамо поделу друштва на класно и бескласно, као и саме врсте класног друштва. Присвајање није један интел ектуални однос „понашагье према ствари као према својој, као себи припадајућој”, као што на основу неповезаних Марксових цитата тврде совјетски писци. Ова je дефиниција непотпуна, половична. Управо Маркс и Енгелс указују у сводим делима на суштину присвајаша: присвајање je остварење, реализовање вредности неког добра. А то je у крајњој линији сједињење употребне вредности добра са потребом због чијег je подмирења оно произведено. У крајњој линији једну ствар присваја онај који je користи и у мери у којој je користи. To je један објективан, нужан, ван наше свести дат (иако у свести одражен) економски однос. Ако би својина била само норма а не и економски однос, онда би било тачно да je у СССР својина општенародна, међутим то тако предвиђају само норме а уствари несразмерни део националног дохотка присваја владајући бирократски слој. Право може да регулише тај економски однос на разне начине, право својине може да буде у складу или у нескладу са својином као економском појавом, тј, са присвајањем. Но, као што je Енгелс у писму Карлу Шмиту рекао „тај несклад може нанети економском развитку велике штете и огромно траћење снаге и материјала“. (Енгелс je додуше говорио о односу економије и права, државне силе уопште; но то се нарочито односи на својину.) Тачно je, међутим, да нестаје приватна, монополистичка својина, упоредо са нестанком робне привреде. Но и то нестајање, „одумирање”, je лаган процес. (Совјетски марксистички правници, на челу са Пашуканисом, били су у великој заблуди кад су прорицали брз нестанак робноновчаних односа и у вези с шима права и државе. Али, сумњиво je да ли су право и држава везани само за робне односе. Иако у тим схватањима има извесне дозе истине, има и много вулгаризовања, упрошћавања, механичког гледања на