Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

94

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

По проф. др. М. Беговићу (6) треба правити разлику према томе ко подноси тужбу. Ако тужбу подноси мајка или старалац, као законски заступници у име малолетног детета, суд треба да прошири поступал по службеној дужносги и на лица ко ja нису у тужби наведена, ако то захтева интерес детета и ако постоји основана сумња да би неко од њих могао бити отац детета. То се образлаже потребом да се што боље заштити интерес детета. Ако би се остало при искључивој примени акузаторског начела, мајци би се оставила могућност да бира кога ће од саложника тужи'ги, а суд не би могао да утврди материјалну истину. Тиме би интерес детета био осетно зэ,поставл>ен. Пошто je начело заштите деце једно од основних начела нашег позитивног права, а како деца уживају поред дородичне државну заштиту, суд je, као и сваки друти државни орган, дужан да ову заштиту дружи детету, У овом случају суд ће то најбоље учинити проширењем поступка и на друга лица за која се оправдано може сумњати да су могући очеви. Ако тужбу за утврђење очинства подноси дете по навршеном пунолетству суд не би могао официелно пропшрити поступал, јер у том случају поступай покреће пунолетно лице које не стоји дод нарочитом заштитом државе, У том случају суд je дужан да се придржава акузаторског начела. 5. Заступници мишљења да чл. 26 Основног закона о односима родитеља и деце даје право суду да ex officio проширује поступак и на остале саложнике наилазили су на озбиљне сметње, нарочито формалноправног характера, које су настојали да отклоне разним конструкцијама (7). Те су сметње долазиле искључиво због тога што je један пропис материјалног права третиран као пропис формалноправног карактера. Тако je, например, требало решили проблем: шта да се учини у случају кад тужилац (мајка) одбија да прошири тужбу за утврђивање очинства и на евентуалне саложнике, или ако уопште одустане од тужбе. Ако суд то учини ex officio, каква je улога ових у спору. Они нису тужени, испитани су као сведоци, а може проведении доказима у поступку пред парничним судом, а то значи и пресудом, да буде и установлено и очинство неког од ших. Тако исто, у вези са овим, појављује се питање: како формулисати диспозитив пресуде у случају кад се пресудом решава спор тако да например тужени не буде проглашен оцем већ буде утврђено счинство једног од саложника. Не упуштајући се у ове процесноправне тешкоће које се појављају при решавању овог питања, задржаћемо се само на основном проблему.

(6) Др М. Веговнћ; Породично право, Београд, 1953, стр. 157. Изтледа да проф. Беговић иде и даље од овог схватагьа у свом наведеном чланку, јер донекле допутпта могућност да се проблем реши и по став л, а:ь см нарочитог стараоца (цит. чланак, стр. 34).

(7) Ове процесне сметње je истакао и проф. Сајовиц: Tožbe о ugotovIjanju nezakonskega očevstva, Ljudskl pravnik, 1952, бр, 12, стр. 260 261).