Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

95

Устав Федеративне Народне Републике Југославије (чл. 26), устави наших република, а нарочито наше породично закояодавство, обезбеђују свој деци односно малолетшщима без обзира на њихово порекло, брачно или ванбрачно, поред породичне и државну заштиту. Сви државни органи дужни су по службеној дужности пазити на заштиту деце, ньихове личности, права и интереса (в. члан 63 Основног закона о браку, члан 21 Закона о усвојењу, члан 31 33 Закона о старатељству, члан 15, 18, 19 Основног закона о одяосима родителе и деце, члан 10, ст. 2, Закона о јавном тужиоштву). Али основно средство државне заштите малолетника je установа старательства. Кроз њу, путем органа старатељства, друштво врши државну заштиту деце уопште, како брачне тако и ванбрачне (чл. 20 и 21 Осноног закона о односима родитеља и деце). Орган старательства дела преко старалаца уз помоћ друштвених организација, установа и грађана. На тај начин омогућује се, најнепосреднијом везом са друштвеном средином, потпуна заштита деце, а избегана се непосредно мешање државе у породичне односе. Све државни органи су, дакле, дужни по службеној дужности водити рачуна да се обезбеди потпуна заштита деце, али je орган старатељства надлежан да ту заштиту реализује. Например, ако се догоди да државни орган у вршењу службене дужности сазна за сукоб интереса родитеља и детета, као и то да je интерес детета угрожен, он неће моћи сам да укаже потребну заштиту, већ he о том случају обавестити надлежног органа старатељства ради предузимаша потребних мера. Зашто би било другачије у случају кад се у спору за утврђиваше очинства појави сукоб интереса детета да му се установи отац, и мајке која не жели да се том приликом установљава чињеница да je имала у периоду концепције односа са више мушараца? Суд би у оваквом случају имао дужност да установи постојање супротних интереса, ради чега би провео потребно доказивање (напр. информативно саслушање саложника итд.), да би потом, као и сваки други државни орган, обавестио о томе надлежног органа старатељства, дајући му довољно материјала да може одлучити постоји ли или не постоји сукоб интереса детета и мајке. Чим констатује да сукоб интереса постоји, старательски орган je дужан да у смислу чл. 47 Закона о старатељству постави детету нарочитог стараоца са задатком да покрене спор за утврђивање очинства свога штићеника и тиме заштити његове интересе. На тај начин биће омогућено доследно спровођење једног од основних начела нашег родитељског права да деца уживају поред породичне и државну заштиту, с једне стране, а с друге стране суд he у потпуности моћи да задржи улогу арбитра. Пут којим je углавном ишла наша ранија судска пракса не би одговарао овим дринципима. Истина, и н>име се остваривала тежња нашег законодавства да се омогући детету да утврди ко му je отац и да се констатацијом родитељског односа позове да врши своје родитељске дужности, али то није и не сме да буде довольно. Реше-