Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

прнклзи

107

У закључку професор Маршал изгледа да пледира за једну врсту еклектичког прилаза залажући се за синтезу спекулативне и реалистичке методе. Он тај зашьучак не изводи експлйцигно, помало застајући у недоумици између формалности и апстрактности „чисте економије“ која ипак даје јединствен и униформни поглед на систем, и реалистичког прилаза који јако релативизира и локализира економско поље истраживања на мале истине („petites ventées circonstanciées“) али ирак да je моделу аутентичност стварног економског збивања. У бризи шта ће остати од економске теорије као науке о оппгтим законитостима, он je Неодлучан пред алтернативама које му се нуде. Зато његова синтеза изгледа нетто шематична. Она je делимично и због тога што професор Маршал, по нашем мишљењу, није дубље ушао у Марксов модел динамичног прилаза и макроанализе. Он тачно уочава Марксову улогу у доприносу „већем него иког друтог у постављању првог кохерентног динамичног система“ чији су закони развитка резултат унутраппьих снага самога система, као и блискост модерне анализе са Марксовом економском анализом. Он истине да се концепција динамике дугог периода може сматрати Марксовим доприносом економској теорији. Али у анализи основних покретачких снага, „варијабила“, у структури, као и у саставним компонентама њеним, он не види примарни методолошки знача) за економску анализу Марксове концепције примата производних снага, везујући je за длитки детерминизам, што професору Маршалу онемогућава да се у многобројним „подједнако важним“ варијабилама структуре може да разабере, и што га, мислимо, у крајњој линији опредељује за еклектички став.

И. Максима euh.

William J. Goode and Paul К. Hatt: METHODS IN SOCIAL RESEA.RCH. New York-Toronto-London, McGraw Hill, 1952, 376 pp. У савременој социолошкој литератури врло су бројне методолошке расправе и приручници. To je условљено многим разлозима. У социологами још увек постоји, у поређењу са неким природним наукама, знатно мања уједначеност научно-методолошких критерија, а истовремено се врше бројна истраживаша најразличитијих друштвених појава и све чешће долази до коришћења њихових резултата у практичне сврхе. Проблеми социолошких метода стога не интересују само научнике социологе, већ и научнике у другим друштвеним наукама, као и оне лайке полигичаре, друштвене раднике, приватна лица која се служе социолошким радовима у непосредној животној пракси. Без изграђеног власгитог Крите рија о научној методологији и познавагьа разних социолошких методских поступака не може се поуздано оценити научна вредност поједине расправе или дела. Појачан интерес за методолошке проблеме у савременој социологији није знак ньене стерилности, већ - напротив изазива неопходност да се оцени методолошка вредност многобројних, врло различитих поступака који су последњих 30—40 година примењивани у истраживању. По свои теориском каратктеру методолошке расправе у социологами крећу се између две крајности изразито теориских логичко-методолошких студија и информативних приручника, који без много задржавања на теориским проблемима у појединостима износе различите технике истраживања. Ова кшита настоји да