Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

110

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

социологије. Главки су недостаци што : je потпуно изостављено исгориско разматрање методолошког. проблема и критичка анализа савремених супрогних методолошких лраваца у социологији, који су за дубље разумевање појединих проблема готово неопходни, и донекле једнострана оријентација на технику претежно социјалнопсихолошких истраживања.

Војин Милић

Leopold Wenger: DIE QUELLEN DES RÖMISCHEN RECHTS. Wien, 1953, XVIII + 973 S„ 40. Завршавајући свој дугогодишњи плодни рад на историји римског права, који му je донео углед једног од најистакнутијих романиста и чланство у Аустриској академији наука, проф. Венгер je написао ово дело, чија појава несумњиво претставља догађај прворазредног знача ja у романистичкој литератури. Рукопис je завршен 1947 године и досвећен Аустриској академији наука поводом њене стогодипгњице, а она га je објавила као свеску 2 своје едиције Denkschriften der Gesamtakademie. Аутор je умро непосредно после изласка книге из штампе. Због огромног броја извора који се из године у годину повећава новим археолошким истраживањима и нарочито новопронађеним папирусима; због све већег броја критичких анализа извора које су сткриле низ интерполација из разних периода и дале низ предлога за попуњавање нечитких или изгубљених делова извора; због великог броја издања извора спремљених од присталица једног или другог начина читана или попуњавања празнина; због тога што je цео критички материјал растурен по многобројним књигама и часописима на готово свим већим језицима света, изучаване историке римског права на изворима постало je врло компликовано. Оно je практично постало могуће само великим ерудитима који усто имају на расположењу велике светске библиотеке. Книга проф. Венгера, поред класичне Кригерове книге Quellen и Шулцове History, имала je за циљ да ту тешкоћу ублажи и да рад на изворима учини једноставнијим и приступав ни јим далеко ширем кругу људи. Она je то несумњиво и постигла: у њој се, на врло једноставан и практичан начин изложено, налази све оно што je потребно свакоме ко приступа изучавашу римског права на изворима. Она je направлена тако да je истовремено и .практичан уџбеник и водић почетницима и користан (сада неопходан) щнгручник и потсетник искуснијима. Кгьига почине О.пштим уводом (1-45) у коме се расправља о месту и задатку историје римског права у односу на остале друштвене науке. У склопу книге. Општи увод претставља самосталну монографију чији закључци нису имали утицаја на главку садржину книге, односно на оно што хоћемо у ној да истакнемо и што претставља нену вредност. Зато се на њему овом приликом не задржавамо, мада се неки закльучди могу дискутовати и не прихватитй. У Уводу (46-53) су, после кратког општег прегледа извора и њихове класификапије, изложени ,појмови и задащг и наведени ocHOBHir уџбешгци помоћних историских наука: епиграфије и палеографов, дипломатике, правке епиграфије и папггрологије. У посебном параграфу Увода набројане су (и пзложене њихоне основне ка-