Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ИЗРАЧУНАВАЊЕ ДРУШТВЕНОГ ПРОИЗВОДА

153

политике води о њему посебна дискусија (2). Питање je од великог практичног значаја jep се на вьему заснива начин обрачуна основних економских показателе наше привреде посматране у целини. Методологи) а, практично израчунавање тих показатеља, претдоставља да су теориски проблеми у вези са ньима решешљ Због тота се теориска питагьа налазе на првом плану у свим овим радовима. Она се могу углавном свести на два основна: дрво, које друштвене делатности треба сматрати као економске делатности, тј. у којим делатностима се ствара друтптвени произвол и где су извори народное дохотка, и друто, како израчунати друштвени производ. У оквиру овог чланка третираће се само проблеми везани за прво питање. Што се тиче првог питакьа међу нашим еконРмистима, како у дискусији, тако и у гьиховим радовима углавном се изражавају два схватања. Једно схватање заступају углавном економисти који су радили на изради Методологије за обрачун народног дохотка, издате од стране Савезног завода за статистику. Према том схватању друштвени производ се ствара искључиво у области материјалне производив, те се према томе и извори народног дохотка имају тражити у приходима које остварује материјална производња. Појам материјалне производње одређен je као „производња добара која имају употребну вредност за друштво, обухватајући овде и услуге производное характера“. Она обухвата следеће делатности: индустрију, дроизводно занатство, пољопривреду, шумарство, : грађевинарство, као и делатности саобраћаја (робног и путничког) и трговину (Методологией, стр. 10). Не учествују у стварагьу друштвеног производа и не претстављају извор народног дохотка приходи од делатности које нису обухваћене горњом дефггаицијом, као што су, например, „делатности адвоката, лекара, службеника државне администрације, учитеља, професора, уметника, занатлија који рбавЈвају личне услуге (фризери, козметичари, фотографи и сл.)“ (стр. 13). Приходи који се остварују у оквиру ових делатности не претстављају приходе везане за прву расподелу народног дохотка већ су уствари приходи везани за прерасподелу већ остваренога дохотка. Исти je случај ca приходима које примају нека лица од искоришћавања некретнина, као што су, например, приходи кућевласника од кирија. Дефинишући на овај начин материјалну ироизводньу наша званична статистика je желела пре свега да утврди изворе народног дохотка, да покаже где се он формира, запостављајући притом не само проблеме прерасподеле, већ и проблеме прве расподеле народног дохотка. Овакво схватање циља обрачуна народног дохотка добило je своју теориску подлогу у решењима које je дала Марксова економска теорија у вези са проблемом производног рада односно са проблемой рада који ствара друштвене вредности. Међутим, Марк-

(2) В. Ракић: Друштвени' производ и надионални доходак. Поводом једне методологиие и једне методолошке студије, бр. 158/55; К. Михаиловић: Друштвени производ и надионални доходак, бр. 159/55; Р. Радовановић: Друштвени производ и надионални доходак, бр. 160/55; В. Ракић; Доходак само из материјалне производње, бр. 162/55; К. Михаиловић: Доходак не само из матери]алне производное, бр. 164/55; Ђ.: Народни доходак и друштвено рачуноводство, бр. 165/55.