Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКС'А

207

челу ванбрачном другу право на заштиту његовог рада Врховни суд Народне Републике- Србије je код ванбрачних односа отишао даље него законодавац у члаыу 10 Основног закона о браку код брачне заједнице. Основни смисао тог члана, како смо га ми схватили, јесте заштита рада једног брачног друга од експлоатације другог брачног друга, заштита ко ja je пружена гарантијом да ће у случају спора удео у. заједничкој имовини стеченој радом бити одређен према доприносу у раду, дакле, насупрот претпоставци да je таква имовина прибављена заједнички на равне делове. Нема никаквог разлога да се оваква претпоставка усвоји за ствари заједничке личне употребе, a још мање да се ванбрачном другу ту признају већа права него брачном. Колико je таква претпоставкн. директно супротна циљу онемогућења експлоатације туђег рада најбоље можемо да уочимо ако имамо у виду да су баш стицања ове врсте најчешћа у градским и брачним и ванбрачним заједницама, да она могу имати врло велику вредност (луксузан намештај, ћилими, радио апарат, порцеланско посуђе, фрижидер, итд.) и да he онај друг који мање доприноси својим радом или нимало, ако жели експлоатацију, стицање, и оријентисати се редовно на прибављаше ствари те врсте. После овако расветљеног питаша на најсложенијем и најосетљивијем месту стидања радом у ванбрачној заједници непотребно je да ближе прикажемо разлоге на којима се заснива признање накнаде за уложени рад код оних уговора који су сматрани недопуштеним. Код раскида уговора о наслеђивању, код којих je један од утоворника, уговорни наследник имао да издржава доживотно другог утоворника обрадом његовог имања и пружањем личних услуга кад je уговорена и заједница живота, судови су признавали накнаду за дотле уложени рад узимајући у обзир све околности појединог случаја, методски дакле исто као и да je реч о брачној тековини из члана 10 Основног закона о браку, а материјалноправно заснивали су основаност таквих захтева на неправедном богаћењу. Истоветно су третирани и раскиди уговора по којима je малолетно женско дете долазило на имање другог утоворника да ту одрасте и ради све донде док не стигне за удају те да том приликом добије спрему и удомљење, било изрично опредељену било „по обичају“. Природу таквих уговора, а и других њима сличних, могли би да разматрамо у више праваца, али за задатак који смо поставили довољно je да утврдимо да je и у тим слјгчејевима по принципу заштите од експлоатације уложени рад преношен у еквивалентну новчану вредност накнаде као тражбеног права (1).

(1) Иста мисао да рад претставља реалну вредност јавља се и у споровима где се од старешине домаћинства који на имању држи члана породице, обично сина, који ту привређује, тражи да одговара за утврђене обавезе таквог члана породице на периодична даваньа као што je издржавање или за обавезе неке друге врсте. Но у таквим споровима, потребно je напоменути, ни je у питаььу заштита од експлоатације рада већ заштита поверилаца од несавесних дужника.