Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

400

тивности односно деклараторности(so). To питање зависи само од воље законодавца, a не од неке унутрашње природе акта. Компаративно управно право може овдје само потврдити исправност те тезе Jèze-a и великог дијела француске теорлје. У начелу и правилу деклараторни акт дјелује ex tunc, тј. од момента кад je насхао прав-ни однос, који утврђује. a конститутивни ex nunc, —• он дјелује само забудуће. Но то je само правило, које. може имати и које има изузетке. Одређени дијелови деклараторног акта (то ће бити нарочито његови конститутивни дијелови) дјелују нужно ex nunc, a с друге стране може закон и извјесним констутутивним актима дати унатражно (ретроактивно) дјеловање. Као што с друте страке може закон одредити, да и деклараторни акт дјелује ex nunc (тако на пр. по нашем службеничком драву y већшш случајева престашса службе по сили закона насгупа престанак службе тек даном доношења рјешења о томе престанку). 6. ■ — Још на једном подручју жељела би теорија акта-амфибије (посебни формални и материјални смисао) да покаже своју снагу. Ради ce о посебним удравним актима, која доносе лица, која. нормално врше судску службу, одношо о судским актима, које доносе, y посебном саставу, службвници, који нормално врше управну службу. Што ce првога тиче ради ce о управи правосуђа. Вршење те управе може ce дјелимично повјерити и судовима, точније суцима. У таквом случају суд односно суци не дјелују као орган правосуђа, већ као орган државне управе (не уживају судачку независност, примјењују npomice управног права итд.), и акти, које доносе y тим поеловима су просто ухгравни акти (а никакви судски анти y формалном емислу). И обрнуто, доједина позитивна права дају службеницима управе (у посебном саставу, обично уз личне гаранције судачке независности, y посебном поступку, који je више налик на судски поступак и сл), да врше извјесне судске послове и доносе судске акгте. Класичан примјер тога je y њемачком праву тзв. Streitverfahren, гдје ce y оквиру органа управе рјешавају управгш спорови и гдје те посебне формације, уз посебан поступак, врше управносудске послове. И y нас достоје нарочити органи, састављени додуше ве-

(49) Под тнм не мислим само закон y формалиом смислу, већ уопће сва правна врела. Тако je напр. y Француској идеја правноснажности управних аката (фран. теорија говори, као напр. Bonnard Précis, стр. 110—111 овдје о недирљивостн индивидуалних ефеката управног акта) заведена праксом Држ. савјета, којн пориче управном органу право, да по милој вољи опозивље ма и саме незаконите акте (ако Јчтравносудска тужба није дигнута, администрација може незаконити акт опозвати односно повући само унутар рока, y коме ce диже управносудска тужба; ако je тужба подигнута, може то учинити, све док не буде управнп спор ријешен). И овдје све то без обзира, да ли ce ради о конститутчвном или деклараторном управном акту. (50) Тако напр. њемачки закон државнце Тиринген из 1926 (Landesverwaltungsordnung für Thüringen) код опозивања управних аката, узима нарочито y обзир конститутивне акте (§ 143 y односу на 5 142).