Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАРАКТЕР КВАЗИДЕЛИКАТА У РИМСКОМ ПРАВУ

403

1. По траширгоналном схватању(B), које je преко Потијеа ушло и y француски Code civil (art. 1383), ова четири случаја су кздвојена из деликата зато што ce за одговорност њихових извршилаца не тражи намера да ce нанесе штета (dolus) што je no њиховом мишљењу битна карактеристика деликата, него непажња (imperitia culpa). Другим речима: док y свим другим случајевима наношења штете другоме недозвољеном радњом, изврдшлац одговара само ако je то извршио са вамером, y ова четири случаја који су издвојени y квазиделикте, изврпгилад je одговарао иако je радњу извршио само из непажње. Аналкза одговарајућих текстова и установа говори ггротив овога гледишта; нити je culpa заједничка карактеристика кваздјцеликата, нити je dolus битни елемент деликата. Једино бродари, гостионичари и власници штала одговарају квазиделиктно за штете нанете гостима само онда „si modo ipsius nullum est maleficio”(9), тј. само за culpa и то culpa in eligendo јер „opera malorum hominum utentur“. Ако cy штету нанели самд или су долозно бирали намештенике, наступиће не квазиделиктна него одговарајућа деликтна одговорност (damnum iniuria datum, rapina итд.). У свим друтим случајевима квазиделиката ствар стоји друкчије. У случајевима de deiectis vel effusis и de positis et suspensis нема никаквог значаја да ли je радња извршена долозно или кулшозно: корисник стана ће рдговарати квазиделиктно без обзира на то да ли je он сам извршио радњу која je проузроковала штетуЦО) и да ли je онај који je то учинио делао долозно или кулпозно. Сигурност уличнот саобраћаја je захтевала да ce оштећени или угрожени ослободе обавезе истраживања извршиоца и доказиваша његове кривице и да им ce омогући најједноставнија заштитаЦ!). Зато je одговорност пребачена на корисника стана, који je дужан да накнади штету без обзхра ko je извршллац дела. Највише тешкоће присталицама овог гледишта прави одговорност судије qui litem suam fecit. Могло би ce узети да три већ цитирана текста(l2) потврђују њихово гледиште, јер изрично кажу да ће судија одговарати „utique peccasse aliquid intellegitur, licet per imprudentiam”. Међутим, Ултшанус(l3), суттротно томе, тврди да

(8) В. напр. Potier: Obligations, 116: Rotondi: Scritti giuridlci, II (Dolus ex delitco e dolus ex contractu nelle théorie bizantine), стр. 386—387, и 111 CFonte delle obbligazioni), стр. 492; Sohm: Institutionen, (14 изд.), nap. 86, стр 578; Czyhlarz: Institutionen, (10 изд.), nap. 99, стр. 202; Keller; Röm Zivilproz No 1083, стр. 277. (9) J. 4,5; D. 44, 7,5, 6. (10) Овај закључак заснивамо на реченици: „Plerumque ob alterius culpa tenetur aut servi aut liberi’’ употребљеној y J. 4,5, 1 и D. 44, 7,5, 5. Истичући да y оваквим случајевима корисник стана најчешће одговара за радњу другога, Гајус je истовремено нагласио да то не мора бити увек, Осим тога овде није искључена квазиделиктна одговорност ако je он сам извршилац дела, као што je то урађено y Ј. 4,5, 3 и D. 44, 7,5, 6 за боодаре, гостионичаре и власнике штала. (11) Да je стварање action de positis et suspensia и actio de effusis vel aeiectis имало првенствено тај диљ може ce закључити из чињенице да оштепени није био обавезан да тражи квазиделиктну заштиту. Он ie могао по cbojoi вољи употребити и одговарајуће деликтне тужбе (actio legis Aquiln,luriaTum и ДР-) али само против непосредног извршиоца радље. да ) е на l'чешће употребљавана квазиделиктна тужба. јер je ® ила Једноставнија a доносила му већу пакнаду, (12) Ј. 4,5, pr. ; D. 44, 7,5, 4; и D. 50, 13, 5 (13) D. 5,1, 15, 1. ' '