Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

447

ДИСКУ.СИЈА

По првом ггитању, сматрамо да je законско регулисање могућно али не y потпуности. Даље сматрамо да питање треба решавати и y прописима о лекарској служби и y кривичном законодавству, према томе који je предмет регулисаша. У прописима о лекарокој служби требало би на првом месту поставити правило да лекар не може ггредузети лечење нити било какву интервенцију без пристанка, уколико нису y гтатању случајеви обавезног лечења. Даље je потребно предвидети изузетке од овог правила, кад лекар лрема околностима није могао благовремено да добије пристанак a да озбшвно не угрози живот иди здравље болесника (начгример, ако je болеоник y несвесном стању). Најзад, треба репгити и питање форме пристанка и давања пристанка од стране законског застуггника, У Кривичном законику важно je да ce предвиди да лекарске рперациј® и уопште пружање лекарске помоћи, које ce врше по ггравилима лекарске вештине и y циљу лечења, не претстављају кривично дело телесне повреде. Питање сашкције за лечење без пристаика требало би јасно решити тиме што би ce међу кривичним делима против личне слободе као посебно кривично дело предвидело предузимање лечења без пристанка, ако je било могућно да ce добије пристанак. За оссбито лаке случајеве предвидети ослобођење од казне. Најзад, с сбзиром да je озде претежна повреда интереса болесника, гскњеше за ово кривично дело требало би везати за хтредлог оштећеног. Јасно je јцз решењем само ових неколчко пкташа не би била решена читава прсблематика y вези са пристанком болесника. Решење би било дато само за основна питаша, али њиме не би биле обухваћене све ситуације које ce y пракси појављују. С обзиром да су оне ређе, сматрамо да би и предложено решење задовољило најнужније потребе. Но, осим тога, околдгости y конкретним случајевима могу бити тако различите да њихово уошитавање y законска правила засада не изгледа могућно.

Михаило Вражалић