Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

461

овршеног жита no 300 динара. Уговорено je уз то да свака уговорна еграна крја ие изврши утоворну обавезу накнади другој страни по 1.000 динара за сваки пропуштени дан. Лице В. je, према утовору, ступило на поеао, али je већ 2 јула 1953 претрпело иесрећу на послу, услед које je дошло до ампутације леве руке. Инвалидско-пензиона комисија je нашла да му je з&ог тога трајно смањена способност за рад за 60%. По том основу je лице В. затражило да му ce дризна право на инвалидшшу. Захтев су одбили м првостепени и другостеоени завод за социјално оситурање, налазећи да нису испужени законски услови за признање права на инвалиднину, јер није y питању радни однос већ ортачки однос између задруге и лица В., што наводно произлази из закљученог утовора, посебице из начина плаћања лица В. У управном спору који je покренуло, 'лице В. ocra je при томе да je y питњу радни однос, али истиче да оно има право на инвалиднину и по Наредои о социјалном осигурању лица залослених код радова са дољопривредним машинама. Врховни суд НВ Србије пресудом У.бр. 9914/54 од 18 јуна 1955одбио je тужбу из следећих разлога; „Оспорено решење je правилно и на закону засновано. Тужени завод je правилно, нашао да тужилац нема право на инвалиднину за 60% згмањене радне способности jeţp тужилац y моменту претрпљене несреће није био y радном односу, па ce стота ова несрећа не може сматрати несрећом на послу y смислу проггиса Закона о социјалном осигурању. Из уговора закљученог између Земљорадничке задруге y Рековцу и тужиоца види ce да то није био уговор о раду већ уговор о делу, a што ce нарочито да закључити из тач. 7 наведеног утовора y којој je било предвиђено да уколико једна уговарајућа страна не одговори обавезама из уговара дужна je да другој страни накнади 1.000 динара за сваки пропуштени дан. Из овога јасно произлази да наведени утовор нема елемената уговора о раду и да према томе тужилац y моменту ггретршвене несреће није уошпте био y радном односу, па ce стога њеа?ов несрећни случај не може сматрати претршвеном несрећом на послу и не може ce no том основу тужиоцу признати гфаво на инвалиднину по прописима Закона о социјалном осигурању.“ Врховни суд HP Србије ce, према томе. није y овом погледу освртао на прописе Наредбе о социјалпом осигурању лица запослених код радова са паљопривредним машинама. Савезни врховни суд пресудом Уж. бр. 5623/55 од 8 октобра 1955 потврдио je горњу пресуду Врхоног суда НРС. усвајајући y свему њене разлоге. По чл. 5 Закона о социјалном осигурању радника и службеника и њихових породица социјално су осигурани сви радници и службеници запослени y Јутославијм. Лица y радном односу и друга са њима изједначена лица (чланови тхретставничких оотана