Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Важно je, да Јелинек истине политично, а не правно поријекло појма суверености. Другим ријечима, он сматра да je том појму извор у друштвеним односима. Суштини оваквога схваћања нема што да се приговори. Својство власти, које je изражеяо у каснијем појму суверености, као конкретна чињеница у друштвеном животу долази до изражаја само у политичном односу између носилаца такве власти, која je врховна, независна, и неограничена. Свако посегнуће на суверену власт или на њезин предмет одбија се силом, тј. политичким средствима. Како je то Јелинек исправно запазио, хисторија држава у Средњем вијеку пуна je таквих примјера. Али Јелинек није ишао корак те није дошьедно примјенио ову своју иоправну мисао, да поријекло појмова ваља тражити у конкретној стварности. Он je анализирао хисторију појлова суверености, а пропустио je да истакне да ли je сувереност, схзаћена «ао одређено својство власти, постојала и прије него што je сам тај појам био дефинираи. На тај je начин Јелинек, као уосталом и већина осталих писаца, који су се бавили тим проблемом (S), идентифицирао појам суверености са друштвеном чињеттцом суверености. Као конкретна појава у збивагьу својство суверености je постојало и прије него што су je људи дефинирали онако исто .као што су козмичке зраке и друге елемен'тарне честиде материје као електрони, протони, итд. постојали без обзира на то да људи до XX стољећа уопће нису имали појма о њима. Уосталом већ je сјевероамерички социолог F. Giddings пред вше од ледесет година да с обзиром на сувереност ваља разликовати двије разне друштвене појаве. Прва je од н>их сама сувереност као конкретна чшьеница у друштвеном животу. А посве су друга појава предоџбе, које људи у различитим хисторијским епохама праве о ономе, што за њих претставља сувереност. 11. Када ce истражује хисторијски развитак појма суверености, онда ce, прије снега, може установити, да je Јелинек отступио од своје методе, када се осврнуо на Аристотелово схваћање о аутаркији, као о битној особини државе. Тако допушта, ,да Аристотел тражи за своју идеалну државу „стварну независност према ваки“, он ипак дриговара појму аутархије „да није правна, већ етичка категорија“ (7). Притом он у првом реду не запажа да je сам раније исташнуо како je сувереност најприје политична категорија, и како она тек касније постаје правним појмом. Стога je тај Јелинеков приговор заправо ларалогизам, који му je онемогућко да запази, како je код Аристотела појам аутархије првенствено политички и садржи у себи, макар нису издиференциране, и оне особине, које обухваћамо у појму суверености. Иначе не би било могуће разумјети зашто Аристотелев учитесь, Платон,

(6) У томе има изузетака, као што су наир, "В. Тасић, L. Dugult и Н, Kelsen., о којиша ће даље бити ријеч.

(7) Наа, дј., стр. 436,

130

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА