Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НЕКИ АСПЕКТИ ПРОБЛЕМА СУВЕРЕНОСТИ

131

y IV. и V. кнлзи своје Државе обраћа толику пажњу на одгој војника и на начин њихова живота, сматрајући њихову функцију од ггресудне важности за постојање само државе: „Побједа, која ce њима смјешка, представља одржавање читаве државе“ (8). Функција војске, у првом je реду, да одбија нападе на државну независност. Према Платонову схваћању држава нема офензивних ци.гьева и у њој влада праведност, тако да je чак и полиција сувшнна. А као конкретан примјер власти, која нема суверености, доста je за Стари вијек навести примјер Капуе, Куме и других осам градова у Кампанији, којима су у IV стољећу пр. н. е. Ришьаяи дали своје грађанеко право, али ограничено без права гласа у скуппггини. Ти градови, дакле, нису имали ону главну моћ носилаца суверене власти, да доносе законе. Власт у тим градовима зависла je од римоке управе, те стога нема својства суверености. Дакле, то je ограничена власт под римским протекторатом. Истраживања A. Magdalain-a (9) доказала су, да су Римљани разликовали ггојам auctoritas од potestas. У појму auctoritas изражено je оно својство царске власти, која je чини примарном, од нигсога овисном и извором права. A potestas je сама власт, која се по својој суштини не разликује од власти свакога магистрата, а темељи се на auctoritas. У Средњем су се вијеку на западу Европе појмови auctoritas и potestas развијали под утјецајем оних посебних односа, који су за феудалнога раздобља постојали у друштвеном животу појединих држава. Auctoritas и potestas, које су у Римском царству имале истога носиода дара, сада су се одвојиле једна од друге зато, што су се тим римским појмовима почели служити носиоци оних снага, које се сукобљавају у Средњем вијеку. Auctoritas, која je некада била својство римске царске власти, постаје сада назив за врховну власт, за коју воде борбу папе и римски цареви наемнике надије. А у појму potestas изразује се јавна власт, коју владари врше без обзира на то јесу ли у исто вријеме субјекти auctoritas или не (10). Ту je разлику папа Гелазије истакнуо у тврдньи, да свијетом у првом реду уцрављају „auctoritas sacrata“ римских папа и „regalis potestas “ свјетовних владара. То ce схватање такођер појављује у исправама Карла Великота, у којима се истиче разлика између прерогатива, које припадају владару као римском дару, и оних, које он врши као владар у појединим крал>евствима (11). Према томе, оне моћи, које се означавају појмовима auctoritas и potestas y римској су држави имале једнога јединог носиода. У Средњем се вијеку борба за превласт, коју у Западној и Средњој Европи између себе воде папе, римски цареви и владари поједи--

(8) Der Staat, књ. V., погл. XIII., Leipzig, s.a., Kröner-Verlag, стр. 171. (9) Auctoritas princlpis, Paris, 1947.

(10) Усп. David: нав. дј., стр. 21 и сл. (11) Као горе, стр. 24 и 29.