Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НЕКИ АСПЕКТИ ПРОБЛЕМА СУВЕРЕНОСТИ

141

ци, и да je исто такво својство имала власт у племенима и родбинско-територијалним опћинама код примитивних народа. Дакажо,. све до онога часа, када би изгубили своју независност у колонијалним ратовима, поехавши предметом капиталистичке експлоатације. Из тога излази двоструки закључак. У првом реду, сувереност није својство само државне власти. Суверена je свака она власт, која има својства независности, врховности и неотраничености, без обзира да ли се ради о политичким органмзацијама у првобитнојзаједници или о држави. Сва та својства обухваћена у појму суверености нису алсолутиа, него до лазе до изражаја само у односу на друге политичке организације, с којима ступа у додир власт неке државе или некога племена. Стога се намеће други закључак, да се појмом суверености заправо означава својство власти неке политичке организације ,државе или племена у односу на друге организације исте врсти. Суверени карактер власти показу je се данас само у узајамном односима разних држава, јер су сви прпимитивни народи данас подвргнути власти неке државе, на територију које они живе. На тај начин суверени карактер власти долази првенствено до изражаја у међународним односима, тј. у такозваној спољашној суверености, док je питање о сувереном карактеру власти на државном територију такозвана унутрашња сувереност зависно од тога да ли je власт неке државе суверена у својим односима са другим државама. Само потпуна хисторпјска анализа политичких и економских. односа може довести до исправна схваћања суверености као својства државне власти. Таква потпуна анализа захтјева, да се узме у разматрање такођер носилац суверене власти, тј. питање у чијим се рукама стварно налази „власт мача, која je и која je увијек била темељ сваке власти“, како je то још у XVII стољећу истакнуоMedham (47). А и то се питатье у већој или мањој мјери увијек яалазхло у позадини, када се без краја расправљало о правном карактеру суверености.

Др. Олег Мандић

(47) The Case of the Commonwealth of England Stated etc, London, 1650,. atr. 6, ЦИТ. y G. L. Mosse: The Struggle for Sovereignty in England, East. Lansing (Mich.), 1950, стр. 2. Нетто слична вели Duguit (Etudes de Droit public II L’État, les gouvernants et les agents, Paris, 1903, стр. 364—365): „Првотни управљачи посједују највећу силу и када они желе неку ствар,. они je увијек могу наметнути силом, тако да нема никакве могуће жалбе против њих и да се не може покренути њихова одговорност. Означава их се као суверене. Ми прихваћамо тај израз, ако се њиме мисли казати да није могуће њима одољети зато, што су најјачи у друштву: против њихг нема могућности жалбе, у опћем смислу те ријечи."