Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИ JA

205

и да оно одговара суштини стварног права како га je наградила; грађанскоправна наука, али баш закл>учци до којих такво резоновање доводи показује да би било врло потрешно и.противно супггини друштвене својине третирати право управљања као стварно право на општенародној имовкни. Третиранье права, управљан>а као стварног права неминовно доводи до сасвим неприхватљивог схватања да право управЈванза „оптерећује“ ошптенародну имовину, до; нереалног супротстављаша дела целики (jep je секторско стварно право у суштини антагонистично према својини и не претставл>а нормалну форму њене реализације у процесу производнье и промета), до гледишта да нооиоци права управљања имају „најјаче стварно право на општенародној имовини“ (ако се стане на гледиште да’ право својине на друштвеној својини код нас више не постеји) што би значило санкционисање нездравих својинских тенденций итд. Па кад су ове отвари прилично јасне, због чега постоји тако раширено гледиште да je право управљања стварно право или пак да оно укључује у себи и стварна права на одређеним стварима у ошптенародној имовини? То je дошло, чини нам се, отуда што je било потребно пронаћи правку базу за правки промет, како би носиоци тот права могли да равноправно учествују у робној размени, како би могли да истакну своје „стварно право“ у случају да ствар на којој они имају право управл>ања, дође по некой основу у притежаше неког другог друштвеног правног лица итд. Полазило би се, дакле, од тога како би се могли на правно прихватљив начин, решили извесни проблеми које правки .промет и учешће у њему друштвених правних лица као нооилаца права урравл>ања постављају а не од тога каква су по суштини права на стварима у општенародној имовини која друштвена правна лица носиоци права управљење уистину имају. Међутим, ми сматрамо да у решавању свих ових питања треба поћи од извених несумњивих чшьеница: право управЈвања je играз друштвеног управљања општенародном имовином; то je право нових, социјалистичких друштвених однооа. Производним средствима и, уопште узев, имовином која je одузета из власништва капиталиста мора се управльати на известан начин, али само путем: признака одређених права радним колективима и самоуправним органима може се том имовином управљати на социјалистички начин. Због тога je право управљања и по суштини и по форми ново, социјалистичко право, загарантовано нашим Уставом. Путем реализована тог свог права у његовим различитим аспектима, друштвена правна лица извршавају истовремено своју обавезу према заједници она произволе, учествују у правном промету, реализују вишак рада омогућују астварене проширене социјалистичке репродукције и даљи социјалистички развитак. Да би све те функције могла обављати, друштвена правна лица морају имати одређена имовинокоправна овлашћења конкретно: право коришћења и рато—