Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

238

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ше као грађакска теологија. Кад су се образовала средишта лаичке културе и кад je компетентан лаички персонал нарастао у краљевској администрацији и грађанским управама, достало je јасно да проблеми друштва нису исцршьени очекивањем краја света. Напредак гностицизма у том одлучном тренутку јавља се као почетна формација западне грађакске теологије. Иманентизација хришћанског есхатона учинила je могућним да се друштву y његовом природном постојању припише смисао који му je хришћанство порицало. Насупрот гно.стичарима који су жалели да друштво постоји уколкко н>егов поредак претставља специфичан тип истине, Хобз je инсистирао на томе да било који поредак испуњава свој задатак ако обезбеђује опстанак друштва. Да би ту концепцију учинио основаном, он je морао дати нову теорију о човеку. Његови резултати у демаскирашу libido dominandi који се крије иза претензија религиске ревности и реформаторског идеализма, показују, по Ф., да je он један од највећих психолога свих времена. Али, његова je грешка што није интерпретирао страст као извор корупције у животу духа већ живот страсти као природу човека. (Исту примедбу пксац ставља и модерној психологији.) Док Аристотелева етика полази од циљева акције и испитује поредак људског живота у изразима координације свих акција ка највишем циљу summum bonum, Хобз, напротив, инсистира да не постоји summum bonum већ summum malum које je мотпвацлја поретка. Из узајамног страха родила ce предислозиција људи да се уговором потчине влади. Само, примећује Ф., утоворни симболизам који Хобз употребл>ава у складу са конвенцијама XVII века, не претставља суштиыу ствари. Удруживање у једну државну заједницу под једним сувереном може се изразити у једном нравном облику, али суштикски то je психолошки преображај личности које се удружују. Зато и Хобз подвлачи да je ствараше личности државне заједнице (mortal god) више него пристанак или споразум. На крају, Ф. изражава наду да ће се америчка и енглеска демократија које „претстављају најчвршће консолидован сло-ј традиција цивилизације“ са успехом супротставити свим врстама гностицизма. Овом својом књигом професор Фегелин улази у ред најдоследнијих претставника конзервативне струје западне политичке мисли. Одбацујући цозитивистичко супротстављање метафизике и науке, које je y наукама усвојено, он инсистира на поновном открипу метафизике као науке која je по њему „scientia prima'’. „Нова" наука о политицн („science of order“) не би се ограничавала ка сазнање просторно-временске стварности већ би имала да обухвати и трансцендентне области егзистенције користећи кластгчну и хришћанску метафизику. Његова критика одбациваша судова вредности из науке требало би да докаже нужност оцена вредности као супГгинских делова науке. Кад би се и прихватила његова теза о потреби усвајања тих „научних стандарда“ ради „pecraypaxpije“ политичке теорије као науке, не види се шта би политична наука тиме добила већ и стога што je немогућно да се велика разноликост вредносних судова сведе на један јединствени систем. НЬегов приказ зарадног интелектуалног развоја који се, по њему, састоји у смењивању разних варијаната гностицизма, доста je упрошћен и испољава прецењивање идеолошких момената уз занемариван>е осталих. у првом реду материјалних фактора историског развоја. Илак, мора ce истаћи да je дело писано са великом ерудицијом и ванредним стилом, да претреса низ основних проблема политичке теорије и да пружа информације и онима које не може да убеди у своје основне тезе.

Милорад В. Симић