Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

237

к световном поретку са палом и императором као врховним претставницима у егзистенцијалном и трансцендентном смислу све до краја XII века, кад Јоаким из Флоре (Италија) прекида августинску традицију и у спекулацију уноси јеврејско-хришћанску идеју о „крају“ историје у смислу једног сташа савршенства. Историја се више не креће циклично, већ je добила правац и цил>: Јоаким je покушао да иманентном току историје припише смисао. Међутим, по Ф.. таква иманентистичка ХЈшостаза есхатона јесте теоретска грешка. Ток историје узет у целини није предмет иокуства, она нема eidos jep се протеже у непознату будућност. Зарадни политичзш развој иде од средшовековяог иманентизма преко хуманизма, просвећености, прогресизма, либерализма и позитивизма до марксизма. који сви заједно чине, по писцу, разне варијанте гностицизма. Свима им je заједничко то што пружају извесност у погледу смисла историје и места човека у њој, отступајући од трансценденције и обдарујући човека и његово овоземаљско поље акције смислом есхатолошког испуњења (остварење раја на земље). За илустрацију гностичке револуције (гл. V) писац анализира револуционарност левог крила енглеских пуританаца. Енглеска револуција je показала да борба гностнчких револуционара може угрозити јавни поредак и једне велике нације. У таквој историској ситуацији, Хобз je у Левщатану дао нову теорију претставништва. На једној страни je цолитичко друштво које жели да сачува свој устажовљени поредак, а на другој појединци који желе да у име нове истине измене јавни поредак, ако je нужно и силом. Хобз решала сукоб одлучујући да нема ошпте истине изузев закона мира и слоте у друштву; свако мишљеше које води неслози, самим тим je яеистинито, Удружујући се у политичко друштво под једним претставником, утоварајући чланови остварују божански поредак постојања у људској сфери, јер, наставља Хобз, намера хришћанства не може бити да суверена лиши „власти потребне за очување мира иеђу својим поданицима и одбрану од спољних непријатеља.“ Из тога излази, каже Ф., Хобзова интенција да хришћанство установи као енглеску грађанску теологију. Али, кад третира хришћанство под аспектом његове суштинске идентичности са диктатом разума и изводи његов ауторитет из државне санкције, он греши, по мигшьегьу Ф. Кад се душа „отворила“ према трансцендентное стварности, она je нашла извор поретка у доретку вишег ранга од установљеяог друштвеног поретка, као и истину у критичкој опозицији према истини до које je друштво дошло помоћу симболизма своје самоинтерпретације. Резултат диференцијације неће бити замешивање затвореног друштва отвореним, већ комбиновање симболизама који одговарају диференцијацији „искуства“. To je увидео већ Платон и у његовом делу се то одражава у еволуцији од Републике до Закона. И Хобз je увиђао да je јавни поредак немогућан без једне грађанске теологије о којој се не дискутује. Био je маше срећне руке кад je покушао да попуни ту празнину која je настала разарањем „истине римског друштва“ од стране хришћанства. Поричући супротност између истине душе и истине друштва, у чему Ф. види њетове гностичке интенције, Хобз замишл»а себе у улози Платона који тражи владаоца који ће усвојити нову истину и васпитавати народ у њој. У последњој глави (Крај модернизма), писац излаже да у конкретно ситуацији позне римске имцерије и разких западних политичких темел>а, вакуум који je хришћанство оставило у дедивинизираној сфери политичког живота, није постао највећи извор незтода све док мит империје није био озбшьно угрожен консолидацијом националних држава и док je црква била доминантан фактор цивилизације западног друштва, те je хришћанство могло да функциони-