Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕГЛЕД ЧАСОПИСА

245

активност. Али, каже аутор у зашьучку, може се очекивати да he У будућности бити више толерантности него у годинама хладног рата у којим се ово законодавство толико разгранало. У рубрици „Француска уставна хроника“ наяазе се два прилога посвећена питању распуштагьа Народне скушптине децембра 1955. Emile Blamont: ha mise en oeuvre de la dissolution. После увођења претставничког система у Француској највиши орган изврпше власти je често користио дато му право да распусти Народну скутшгтину. То се десило пет пута за време Рестаурације, шест пута за време Јулске монархине, три пута у Другом царству и једном за време Треће републике. Сагласно пропискма Устава од 1946, ова установа je практично оства_ рена тек децембра 1955. Анализирајући најпре начин остварења права нараспуштање, а затим питања које настају у погледу Народне скупштине, владе, Скупштине Француске Уније и Савета Ршублике, и најзад, у погледу самог бирачког тела, аутор открива у прописима многе празнине и неке протквречности. Све то, мисли он, још више утврђује увереност у потребу уношења одговарајућих измена у прописе и уопште потпуније регулпсање ове установе. Georges Berlin: La dissolution et le régime des pouvoirs publics. Констатујућк да je распуштање парламента демантовало широко распространено мишљење да та установа уопште нема изгледа да се у данаппье време практично спроведе, писац изражава своје неслагање с мишљењима да ту установу треба радикално мењати и чак уклонити из уставног система. Писац сматра да се поставлю само питање како искористити досадаппьа искуства у цшьу што нормалнијег фушщионисаша државне власти у периоду распуштања. У том смеру се креће његово разматрање положаја законодавне и управне власти у оваквој ситуацији. У прошлом веку се ематрало да je распуштање щжродна последица самог права на сазивање претставничког тела, али у новијем периоду та концепција je напуштена. Али се и данас распуштање квалпфикује као „грађанска смрт“ законодавства, тј. као да парламент тада уопште не може, да се састане. Таква теза, мисли писац, нема оправданьа пошто уствари Претседник Репуплике у извесним случајевима има право да сазове парламент С друге стране, управна власт у овом периоду не може проширивати своје комлетенције него je дужна да обавља само неопходне текущее послове. No. 2, Mars — Avril 1956. ■ —• Claude Durand: Désaffectaion et déclassement des biens du domaine public. У члаяку ce разматра француски режим преласка добара из јавног у приватни домен и обратно. У рубрици „Страна административна хроника“ Paul Baratter: Droit syndical. Recours judiciaire contre une décision d’expulsion. Писац ce осврнуо на случај који се догодио y Великој Британией искључење једног члана професионалног удруженьа музичара услед чега се искључени више није могао. бавити својим занимањем. На основу жалбе упућене Врховном суду одлука УДРУжења je поништена с образложењем да удружење није нравна личност. Случај je изазвао интерес утолико што се томе поставлю питање правке личности тредјуниона, а мигшвења о томе су поделена. У рубрици „Страна уставна хроника“ Gilbert Tixier: La règle de „reasonableness“ dans la jurisprudence anglo-américaine. Jeдан од највише употребљаваних појмова y англосаксонском праву јесте дојам „разумног“. Широком употребом тог појма конституисало ce свакако најважније начело којим ce означава постојање одређеног минимума квалитета лица, поступка или ситуација ко]им ce издвајају од лица, посупака однооно ситуапија који не-