Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕСУДА ЗБОГ ИЗОСТАНКА

273

Извесно je да на основу тужбе преиначене у отсуству туженог суд не може изреки пресуду због изостанка, али промена или додавакье, релевантних чиьетща није увек преиначење тужбе. (Например, тужилац je у тужби као рок доспелости потраживаньа означио датум према коме je потраживање на дан рочишта очигледно недоспело. На рочишту, међутим, тужилац тврди да je рок доспелости, наведен у тужбеном поднеску био првобитно, утврђени рок, али да су се тужилачка и тужена страна накладно споразумеле за један краћи рок доспелости, према коме je потраживање у време одржавања рочишта век доспело.) По нашем предратном (тј. аустриском праву) суд je могао изреки контумадиону пресуду и у случају кад je дошавша етранка на првом рочишту изнела чињенице са којима другу странку ни je , пре рочишта упознала (2). Сасвим супротно, по немачком праву: изосталом туженом морају усмено чишенично излагагье дошавшег тужиоца и његбви предлози бити благовремено поднеском саопштени, да би пресуда због изостанка могла бити изречена. То значи да суд не узима у обзир усмено излагање дошавшег тужиоца које je у опреци са садржином тужбе, a није поднеском било саопштено туженом пре првог рочишта (3). Овакав став по питању излагања тужиочевих која нису била саопштбна туженом, налази своје оправдање у конструкции пресуде због изостанка туженог, у немачком процесном праву. Та пресуда конструисана je у овом праву на основи фикције да изостали тужени признаке чињенично усмено излаганье тужиоца на расправи (4), а као признато може се узети само оно што je било познато ономе од кога признање потиче (5). De lege ferenda, немачко право нам изгледа боље. Теориски je правилније узети да ke се у случају изостанка туженог чињенични наводи тужиоца сматрати за признате, него да ke се они сматрати за, (објективно) истините, како то предвиђа предратни југословенски (§ 492) односно аустриски (§ 396)' законик. Ово зато што се у поступку увек мора знати какав став заузима (или се бар, полази од тога да заузима) једна странна према чињеничном тврђењу друге странке. Осим тога, немачко право je правичније утолико што тужени, одиста, треба да буде контумациран само у погледу оних чињеница са којима je пре рочишта био упознат. А како je данас код нас de lege lata? У чл. 12 Закона нема одредба из које би се видело да ли се наводи тужиоца на рочишту

. (2) Sperl: Lehrbuch der bürgerlichen Rechtspflege, I В., стр. 491; Hajман, Коментар 11, стр. 1085.

(3) § 335, тач. 3, немачког Законика о гоађанском парничном поступку. (4) § 331, ст. 1, немачког Законика о грађанском парничном поступку.

(5) Занимљиво je да je пројект аустриског процесног закона првобитно садржавао исту конструкцију пресуде због изостанка туженог као и немачки процесни закон (Materialien zu den neuen österreichischen Civil-prozessgesetzen, Wien 1897, I В., стр. 156 и 936), али je то у току даљег рада изменено, и то према неким писцима гтревидом (Еиди: Schima: Die Versäumnis im Zivilprozess, Leipzig und Wien, 1928, стр. 179 и 180).