Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

320

Tp.ehy потврду ове теорије Киш види у „упоређењу између важног ограниченна јемства и централног појма ризика у праву осигурања“. Опасност je „из искуства изведена могућност наступала штетне последице“ (35). Она се односи на будућност. Штета ce Bf зује за прошлост. Ова два појма се могу псмирити само применом одговарајуће теорије узрочности (36). Критеријум за оцену адекватног узрока су ставови искуства из разних области (медицине, технике, хемије, итд.). Већина ставова искуства захтева просечно образовање, а неки само посебно стручно образовање. Главно помоћно средство за извођење ставова искуства из_ чињеничног материјала je статистика (37). Ma колико да теорија адекватне узрочности, на први поглед, изгледа привлачна за утврђивање узрока последице, она je научно неоправдана а њени резултати нису увек најтачнији. Основна поставка ове теорије je да се све појаве могу свести на опште типэве. Овакво гледиште je статичко и негира развој и настајање нових закона и нових квалитета. Код оцене типичних појава мора се имати у виду „да се природа развија на основу општих законитости, кроз опште типове својих многоврсних облика, али истовремено кроз појединости непрестано отступа од тих општих типова и ствара нове облике. Колико je тачно да се сав живи свијет да категорисати у опште врсте, толико je тачно и то, да нема ни двије једнаке индивидуе у тим врстама“ (38). Ако се ово има у виду, онда се тек може довољно јасно да види до каквих апсурдних резултата може да дсведе теорија адекватне узрочности која полази од апстрактне оцене адекватног узрока, док je „жива стварност у немирној мијени, у отод просјечног, општег и законитог" (39). Осигураше je засновало на вероватноћи остваривања појава у великом броју догађаја по једном општем закону, али то не значи да ће се свака појава остваривати по том просеку (закону), већ he свака отступати од тог закона. Исти узроци не могу имати увек исту последицу, већ више или мање сличне последице. Осим тога, но полазећи од конкретног узрочног низа, ова теорија даје различита решења о узроку наступелих последица, иако их je исти узрок произвео, под условом да, према искуству, те последице могу произвести различити узроци. У светлости ове критике јасно се види да je Киш на силу извео закључак да начела на којима je засновао осигурање потврђују теорију адекватне. узрочности. Тежња за „објективизирањем“ ризика je тежња за диктирањем околности под којима би требало да се оства—, рују ризици. То je, међутим, немогуће, јер ризик се баш оств:рујеуслед извесних изванредних околности. Оваквим „објективизира-

(35) Kisch; op. cit., стр. 25. (36) Kisch; op. cit., стр. 26. (37) Kisch: op. cit., стр. 27. (38) Б. Зихерл: op. cit., стр. 89 (39) Б, Зихерл; op. cit., стр. 91.