Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

319

ПИТАНЬЕ УЗРОЧНОСТИ У ОСИГУРАЕЬУ

Теорије адекватне узрочности су за последших педесет година заузеле значајно место у правној доктрини, а у Немачкој су je примешивали и судови за грађанске ствари. Ове теорије су такође, нарочито у Немачкој, биле раширене међу ауторима који су радили на проблемима осигурања (29). Најдоследније je разрадио примену теорије адекватне узрочности на осигурање Киш у посебној монографиям (30). Према Кишу узрок je „онај услов који према свом својству повећава објективну могућност последице наступеле врсте, који друкчије изражено уопште, према искуству, доприноси наступаньу ове последице“, и даље „један догађај (осигурани случај) je онда узрок штете, кад он уопште, према својој природи, доприноси настајању штете ове врсте“ (31). Овај свој став je Киш приказао примерима. Пожар изазива потребу за читавим низом мера, као што су гашенье, рушевье зидова и пражњење просторија. Искуство нам казује да je пожар узрок штетних последица. Међутим. ако неко пожаром уплашено лице падне под утицај панике и у таквом сташу нанесе штете осигураним стварима (баца намештај на улицу без намере да их спасе), пожар je додуше услов ових штета, али се не може сматрати адекватним узроком ових штета. Узрок разараша je радња избезумльеног а не пожар. Према Кишу „узрок у нашем смислу, тј. онај услов који уопште проузрокује последицу дате врсте, ставља се према последици у претстави посматрача у један сасвим посебан однос Овај однос je баш управо тај због чега узрок искаче из круга осталих услова“ (32). Према Кишу ову теорију потврђују принципи осигурања. Пре свега она објективизира ризик. Ризик се не цени према субъективном мерилу осигуравача, већ објективизиран према апстрактном мерилу узетом за критеријум (код Киша je то искуство). При преузимању ризика осигуравач „има у виду последице које према искуству један такав догађај повлачи“ (33). Сваки други критеријум којим 6и се омогућило да осигуравач јемчи и за штете поводом „неочекиване, необичне“ околности, према искуству, оптеретио би осигуравача. Друга потврда ове теорије, према Кишу, произилази из саме технике осигурања, jep je оно засновано на маем појава. Осигуравач „просуђује да ли ће и под којим околностима да јемчи на основу масовних појава“ (34). Он то може учинити само ако се прихвати теорија адекватне узрочности.

(29) О Hagen: Versicherungsrecht, у Dr. V. Ehrenberg-овом Handbuch des Handelsrecht, Achter Band, Leipzig, 1922, стр. 583; Dr. W. Kisch: Handbuch des Privatversicherungsrechts, Münehen-Berlin-Lelpzig, 1920, Bd. 11, стр. 20; Dr. V/. Kisch: Zum Kausalproblem im Versicherungsrecht, Wirtschaft und Recht der Versicherung, Nummer 1, 1926; E. Bruck: Das Privatversicherungsrecht, Manheim-Berlin-Leipzig, Bensheimer, 1930.

(30) Dr, V/. Kisch: Zum Kausalproblem

(31) Kisch: op. eit., стр. 21. (32) Kisch: op. cit., стр, 22. (33) Kisch; op. cit., стр. 24.

(34) Kisch: op. cit,, стр. 25.