Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1956., str. 82

68

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Карактеристична je у овом смислу и пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 4553/53 од 5 јануара 1954 којом je поншптено решение органа социјалнот ооигуратьа због погрешног схватања слободне сцене доказа у управном поступку. У образложењу те пресуде наведено je: Неоснован je je, цини разлог због кога je тужени орган оценио неверодостојним исказе саслушаних сведока на које се тужилац позвао да би доказао свој радни стаж, а найме, да су искази тих сведока неверодостојни за то што они са тужиоцем нису били заједно у радном односу нити су му били послодавци. Поставляйте таквог услова код доказиваша стажа иоказима сведока значило би у многим случајевима немогућност доказивања. Разумљиво je да ce осигураиик кад доказује стаж искаэима сведока позове на првом месту на исказ свога бившег послодавца и на исказе лица која су заједно са њим била запослена код истог послодавца. Anco je осигураник такве исказе прибавио, то je ад утица ja на оцену њихове веродостојности коју je у таквом случају лакше утврдити. Међутим, противно je цравилима поступка да се то, као у оспореном решењу, постави као принцип код доказивагьа радног стажа, тј. да се стаж може доказивати озмо исказом ранијег послодавца односно лица која су заједно са осигураником била запослена код истог послодавца. "П У многим образложењима пресуда већа за управне спорове указује се органима државне Ј управе да не решавају коннретне управне ствари и да при том решавању проводе испитни поступай исцрпно и свестрано, па да по том реше управну ствар водећи рачуна о резултату целокупног иопитног поступка. У овом смислу je, например, и пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 13695/53 од 29 априла 1954 у којој je заузето становиште: Државни орган приликом доношења решења којим ce управна ствар мериторно решава, дужан je узети у обзир све наводе странака и доказе на којима оне заснивају своја права. Исто тако, државни орган je дужан да у донетом решењу изнесе разлоге на којима се оснива решење као и да дй оцену чшьеница које су утврђене у управном поступку. На исти начин државни орган дужан je да поступи и кад доноси решеше по слободној оцени. Означеиом пресудом, у којој je заузето ово схватање, поништено je решење органа социјалног осигурања којим тужиоцу није било признато право на изузетну пензију чије одређивање према постојећим прописима о социјалном осигурању зависи од слободног нахођења надлежног органа, с тим што jè одређивање те пензије везано за одређене услове прописани минимални радни стаж, немогућност поновног запослења због старости и радне, неспособности и др. Орган социјалног осигурања одбио je захтев осигураника за одређивање т.е пензије не дајући никакве разлоге за то, нити се из решења видело да je у управном поступку утврђивао чшьенице које су од утицаја за одређивање ове изузетне пензије.