Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1956., str. 88

АНАЛИ ПРАВНОТ ФАКУЛТЕТА

74

сумњиво може испитивати закснитост поступка који je претходио тој дискреционој оцени, тј. може се испитивати конкретна ситуација, ко ју мора у сваком случају управяи орган који ерши ту одену претходно устаыовити. У овом смислу интересантна je и пресуда Врховног суда HP Орбије У бр. 9777/54 од 20 јула 1955 којом je пэништено решење републичког органа унутрашњих послова о одбијању молбе за отпуст из држављанства. У образложеььу сзе пресуде нарочито je истакнуто следеће: У чл. 19 Закона о држављанству ФНРЈ побројани су услови под којима се може даги отпуст из држављанства. Давагье отпуста из држављанства и кад су йспугьени прописани услови не претставља право молиоца, већ о томе одлучује надлежан орган по свои слободном нахођеау. Међутим, према правним правилима управног поступка и кад доноси невезан управни акт државни орган je дужан да тачно утврди чињенично стање, да утврђене чишенице изнесе у самом управном акту и да пружи потребно образложење за диспозитив управног акта решегье. Ова обавеза државног органа проистиче из тога што je и решавање на основу слободне оцене само један вид законског решавагьа, при коме морају бити поштована основна правила управног поступка, као гаранција за заштиту права грађана и за законитост рада државних органа. IV. Жалба и посхупак по жалби Права на жалбу у управном поступку je једно од основних права странке које je загарантовано и самим Уставом. У законима о народним одббрима je предвиђено, исто тако, да странка увек има право жалбе против првостепёног решена донетог у управном поступку. И у појединим материјалноправним прописима о регулисан>у односа из разних управних области садржани су и посебни прописи о праву на жалбу. У целој пракси већа за управне спорове јасно je изражена тежња да се то основно право странке загарантује и оживотвори у ггуној мери. У пракси управшгх органа, нарочито локалних, било je и погрешких схватања као да жалба против првостепенот решења није допуштена ако позитивним прописима о материји у питагьу није изрично предвиђена. На та погрепша схватања суд ска пракса je реагирала указујући да je у управном поступку, по правилу, дозволена жалба против сваког решеша донетог у првом степену, а да je искључена само у оним случајевима где je то законом иэричито прописано , (пресуда Савезяог врховног суда Уж. бр. 4382/54 од 8 фебруара 1955). У судској пракси je наглашено да треба разлиновали допустивост од основаности жалбе, те се не може због евентуалне неосцованости, макар ова била и очевидна, спорити само право на жалбу. У овом смислу je характеристична преоуда Врховног суда HP Срби-