Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

одређујући га као онога „коме ]е остављено средства к државној цели определити и такова у дејство привести, или који власт има дејствија државни членова самопроизвольно к определенију водити”. Он je суверен. Зато што има такву власт и што се за њено вршење међу грађанима бирају обично они који су бољи, способней од ‘осталих, то je владалац величанство („Величество”), па макар и не носио ову титулу. Из суверености следује да „Величество” „као таково никаковом већем закону на земљи не припада, да његова дејствија никаковог потврђивања, да обстану, не траже, да ником, у смотрењу свију дела, није дужно рачуна давати, да никаковом присиљавању не подлежи”. Али. йако Стерија употребљава реч „Владатељ”, дакле, леднику из тога не излази да ту мислй само на монархију. Наиме, он ту говори, као што je напред речено, о „праву државном безусловном”, тј. о суштини државе уопште, а не о прјединим државним облицима („право државно условно”). Зато под речју тел.” он озде разуме само суверена, тј. сувереног државног органа, без обзира ко то био (монарх или парламент). Тек касније Стерија говори о облицима државе, монархији и републици, као што ћемо вйдети. Давши тако општу одредбу суверености, Стерија, по примеру Бодена и других класичних писаца, излаже поједина права суверене власти. Ту се укратко обрађују, уствари, поједине „срункције” државе. Најпре се доста опширно говори о законодавству. Законе доноси суверен својом вољом. Али, ипак, „из овог се не разумева, да владатељ има право без разсудног основа такове поданицима намећати, но у толико, у колико je ньему уручено сва средства представити. и подржавати, ко ja он по свом благоразсмотренију наша» буде, да су определенију државе соображена, дакле, природни'м законна не противна —из чега јасно излази да државна власт, у складу с теоријом природног права и друштвеног уговора, ниЈе , апсол^лешн-—. После законодавства, Стерија говори о „надзирателном и извршителном праву”. Оно обухвата најпре „право надзиранија” владаоца, ко je се састоји у надзиравању рада сваког лица (физичког или правног), како овај не 6и био противан остварењу државног циља. Ради извршења надзора владалац мора имати одређене статистичке податке: број становника и друге податке о њима, јер од тога завися моћ државе. Надзор над радом удружења, пак, обухвата право државе да допушта стварање удружења, као и да их укида, сходно државним интересима. Међутим, дозвола за оснивање УДРУжења може бити и прећутна. Иако се право надзора, додуше, разликује од права доношења закона, ипак из тога не излази да се оно врши независно од закона, као сасвим слободно, дискреционо право, a ј едино 6и овакво схватање било у складу с начелима просвећеног апсолутизма. Уствари, право-надзора и извршења код Стерије нису ништа друго до оно што се данас нази’ва управом.

7

JOBAH CT. ПОПОВИЋ