Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ НЕИСПУЊЕЊА УГОВОРА

35

«идо оправдано да саопштавање одустанка буде без дејства ако да прекратак рок, него да je, напротив, оправдано да дужнику у тазовом случају стоји на расположењу дужи, стварно примерени рок. А. ако je, на тај начин, поверилац овлашћен да дужнику одреди ма који рок за накнадно испуњење, с тим да дужник може своју обавезу joui испунити у стварно примереном року, онда одређивање рока претставља формалност без правое смисла. Мислимо да je ово новије становиште аустриске праксе исправно, а ако je исправно по Аустриском трговинском законику, ко j и говори само о „дозвољавагьу рока” ( Gewährung der Frist), поготово je исправно по нашим узансама које говоре о „остављању рока”. Као што не мора унапред изјавити када оставља накнадни рок дужнику да ће одустати од уговора ако дужник не изврши своју обавезу у том року, поверилац то не мора учинити ни одмах по истеку накнадног рока. Он ту изјаву да раскида уговор може учинити све док не застари његово право из уговора. Само, ако одуговлачи са овом изјавом он ризикује да дужник у међувремену испуни своју обавезу и тако га лиши могућности да уговор раскине. Изузетно по чл. 209, ст. 3, поверилац може одустати од уговора и без остављања накнадног рока, кад дужник изјави да неће испунити своју обавезу или кад се остављање рока противи природи посла. У случају фиксних послова обрнут je ред при избору права наведених у чл. 209: примарно je право на раскид уговора, уговор се раскида самом чињеницом наступања доцње, а секундарно je право на испуњење обавезе. Уговору верна странка има право да захтева испуњење, само ако по проласку рока доспелости без одлагања обавести дужника у доцњи да уговор одржава на снази (члан 225). Најзад, једно ограничена. при избору права лежи у том што се не може одустати од једном извршеког избора (последња алинеја чл. 209). 11. Упоредно право. Изложено регулисање избора права који припада уговору верној странци готово je идентично са нормирањем тога избора у новелираном Опћем грађанском законику (§§ 918—921), у трговинским законицима бивше Аустро-Угарске (чл. 355 —358 Аустриског трговинског законика, чл. 353 —357 Угарског трговинског законика и чл. 371 —375 Босанског трговинског закона), у немачком законодавству (§ 326 Грађанског законика и § 376 Трговинског законика) и у Швајцарском законику о облигацијама (чл. 107—108). Ипак постоје извесна отступања ових права од одредаба наших узанса. Главно отступање по новелираном Опћем грађанском законику, који начелно познаје двоструки избор као и наше узансе, јесте у том што и продавац који изврши уговор (испоручи робу) има тај избор према купцу у доцши. Напротив, по бившим аустро-угарским трговинским законицима, по немачком праву и по швајцарском