Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАЖУЛТЕТА

426

живот неподношљивим. Такве објективне чињенице јесу, например, душевна болеет, нестанак брачног друга, несагласност нарави, трајни неспоразум, неуклоњиво непријатељство. Тиме je углавном постигнуто да се одрже само они бракови који одговарају својој евреи. ~Углавном’’ због тога јер брачни друг који je искључиво својом кривицом проузроковао поремећај брачних односа ипак не може тражити развод брака. Ако je узрок за развод брака само поремећај брачних односа, онда je, како je било већ поменуто, ирелевантно да ли je ова поремећеност последица кривице, па чак и кривице онога који тражи развод брака. Но ово би значило потпуно непризнавање одговорности брачног друга за своје понашање према другом брачном другу. Ово би, даље, посредно довело до развода брака по вољи једног брачног друга. Ако je важно само то да je дошло до поремећених брачних односа, може брачни друг по својој вољи добити'развод брака, и то чак на основу свог противправног или неморалног понашања. Брачни друг додуше не може без узрока добити развод брака, но он може raj узрок створити и тако постићи циљ. Старо je правило да се нико не може позивати на своје недозвољено понашање и из тога изводити неко право. Члан 1128 црногорског имовинског законика каже: ..Највећа je неправда кад тко од зла дјела свога још и корист какву има”. Из тих разлога чешки законик о породичном праву и пољски породични законик такође не дозвољавају развод брака ако развод брака тражи брачни друг који носи искључиву кривицу за поремећај брачыих односа, осим ако на развод брака пристаје други, некрив брачни ДРУГ (§ 30, ст. 2, чешког закона, чл. 30, § 1, пољског законика). По уредби Немачке Демократске Републике о склапању и разводу брака од 24 новембра 1955 питанье кривице не игра никакву улогу у бракоразводном спору, али ипак чл. 8 ове уредбе прописује да се развод брака не може изрећи ако би последице развода необично тешко погодиле другог брачног друга. Но и по мађарском и румунском праву развод брака се дозвољава само ако je дошло до поремећаја брачних односа из „важних” узрока (6). Из поменутог произлази да треба и када je у питању сам развод брака водити рачуна о кривици. Но друто je питање мере. По мом мишљењу, принцип кривице, који претставља заштиту невиног брачног друга, у последњој линији мора ипак уступити место прин-

(6) Врховнн суд СССР нема одређеног општег става у гштању да ли се развод брака може дозволити на тражење брачног друга који je својом кривицом разорио породицу и засновао нову породиду. Овај суд je у неким пресудама заузео становиште да заснивање животне заједнице између брачног друга и треће особе није узрок за развод брака а тако се каже и у одлуци Пленума тога суда од 16 септембра 1949. Нарочито после 1949 донете су одлуке у којима се дозвољава развод брака ако je брачни друг засновао заједницу живота ко ja ни je само привремене природе, ако je стварно засновао нову породицу (види М. Fridieff: Ьа jurisprudence du tribunal suprême de I’URSR dans les affaires concernant le mariage et le divorce, Revue internationale de droit comparé, 1954, стр. 66 и сл.; M. Т. Оридорога: Основаније расторженија брака. Совј. гос. и право, 1957, бр. 1, стр. 113; И. С. Гуревић: О некаторих вапросах совј. семејнова права, Сов. гос. и право, 1956, бр. 9, стр. 62 —64.