Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

JOBAH CT. ПОПОВИЋ

3

-телни закона, и само се у толико измена они законодателе допуанта 1 у колико стане дружевно и политика захтева, и уколико je нужно јасности ради такова разчленити”. Природно право се дели на приватно, кад одређује права чонека као појединца, и јавно, кад одређује његова права као члана заједнице. И једно и друго право се деле на безусловно, кад се пра:ва посматрају независно од сваког услова, и условно, кад се посматрају под неким условима. Извор приватног природног права Стерија налази у* „употребителном (практичном) разуму и природи човека”. Он разликује -право од морала, и поред мноштва њихових, заједничких црта, по томе „што je морала основоположеније то, да човека као цел сматра; права природног пак, да се човек не узима као пуко средство по произволенију. Морално законодавство јест унутрашње, зактевајући добру вољу и непритворне мисли, у коима се морална вредноћа састоји; правословно пак законодавство сматра само спољашња дејствија ни мало не обзирући се, шта човек изнутра чувствује”. Најважнија je разлика што право „обвезује удржатељним, и на чувствена склоненија дејствујућим залама тј. физичним нагоном, или присиљавајућим”. Стерија врло јаснр разликује правну науку и од политике. „Правословије јест наука, о правима, политика предизлаже сходна средства к уживању и обдржанију права. Правословије има једну, необходимо нужну, обшту, непромењиву цел, правду; политика бира себи различие чувствене цели, као честице шчастија, ко je се често ■без повреде дужности напустити могу. Правословије црпи своју науку по основоположенијама разума; политика узајмљује соразмерна средства по искуству. Прво даје обште, нужне, безизатне законе; ова образује своја средства по променљивим обстојателствима времена, места, лица”. Потом Стерија у уводу кратко излаже историју науке природног права, налазећи јој прави зачетак тек код Гроцијуса, и ра:зликујући три правда у правној филозофији: емпиристе, који природно право изводе из позитивног, и рационалисте, који га изводе из ума, а ови се, опет, деле на две трупе; оне који разликују право и морал (чије гледиште одобрава и он) и оне који их изједначују. Прелазећи на излагање приватног природног права, и то безусловное, Стерија најпре даје појам права и његова основна надела. Он одређује човека, као разумно биће са слободном вољом, које слободно дела. Али, пошто људи живе у друштву, то се слобода .делатности свакога мора ограничити, Отуд су све правне „дужности из почетна само отрицателне, и у томе сталност показују, да нико слободно дејствујући у туђи круг не пређе”. Уколико би ко ову своју дужност пренебрегао, постојало би право да се принудом натера на њено поштовање. И Стерија даје следећу, сасвим кантовску одредбу права: „Право вообште узето јест определеније •сполјНог дејателокружија, које je личној важности свакога приме-