Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

488

ношења буџета (претставничко тело). Реформа у буџетском систему Франдуске, спроведена декретом, од 19 јуна 1956 који регулише материку, резултат je вишегодишњих припрема и темељних студија најпознатијих стручњака из те области. Њену садржину и проблеме које je покренула Д. je изложио y најбол>ој синтезй. У поглављу о извршењу буџета нарочито je пажљиво и са обиљем појединости дат одељак о буџетској контроли, која je и у Француској полиморфна (претходна, текућа и накнадна; административна, рачуно-судска и политична). Ако на крају додамо да je свако поглавл>е номпендијума снабдевено прегледом нове литературе, француске и стране, и да je текст допуњен низом статистичких прегледа, приказ можем» завршити мишљењем да je појавом овог приручника финансиска култура (не само франдуска) постала стварно богатија за једну ефектну и корисну пролегомену у финансиску науку.

Joe. ЛовчевиН

Emanuele MorseUi: LA DOTTRINA DEL TRIBUTO. I presupposti scientifici della finanza pubblica. Padova, Cedam, 1958, 284 pp. Емануеле Морсели, професор Универзитета у Палерму, оснивач часописа Archivio finanziario, познат као писад популарних дела Compendia di scienza dette finanze (26 издание) и Corso di scienza della finanza pubblica (5 издања), објавио je y новом, углавном непромењеном садржају, своју књигу о теорији дажбина из 1932, која обрађује научне претпоставе јавних финансија. Тексту првобитне ктьиге (стр. 193) приложио je три додатка (197 —284) који књигу употпуњују његовим најновијим проучавањима о основним проблемима науке о финансијама, стварајући тиме заокружену и актуелну целину. У самој књизи, расподељеној на два поглавл»а, обрађује у првом поглављу преднаучне мисли и теорије о јавним финансијама, приказујући критички седам главних праваца у финансиској теорији: идеологију античких и средњовековних писаца о држави и њеној финансиској делатности, писце апсолутистичког периодакамералисте, економску тезу са теоријама размене, потроппье и продукције, етичко-социјалну теорију, финансиске рефлексије социјалистичких теорија, економско-научну тезу јавних финансија, коначно политички и социолошки правац у који убраја и своја дела. У другом поглављу обрађује претходне конститутивне елементе и значај финансија, приказујући политичку и финансиску мисао у грчкој и римској антици и на почетку модерног доба, да би на крају образложио три опште претпоставке финансиске делатности: државу као њеног субјекта, њене циљеве и богатство. Насупрот „економистичком“ гледању на финансиске проблеме, писац заступа политичко гледање ко je избегава индивидуалистичко гледање, те признавајући важност економског момента у социјалној стварности, тежи вишем принципу равнотеже која апсорбује различите моменте социјалног живота (153). Главна претпоставка финансија je очување и развој државног организма (175). Док наука о финансијама не треба да се бави активношћу државе као непосредног произвођача богатства, држава може виртуелно располагать богатством постојећим у земљи као датом ставком те одређује, водећи рачуна о разним околностима и циљевима, које облике богатства треба коме у којој висини и на који начин одузети у облику дажбина, но уз анализу трошкова потребних за јавне сврхе (177) што није економски проблем него проблем државне администрације (180). Предмет науке о финансијама je дакле изучавање питања која се односе на облике у којим администрација ноже располагати економским средствпма и одређивати трошкове за