Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

490

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

жели да наметне друштву неки свој начин правног мишљења, Реч je, найме, једино да се савремена правна мисао развије тако како 6и, водећи рачуна о свачијој слободи совести и вероисповести,' друштвеностваралачки (gemeinschaftsbildend) постала свакоме приступачна и кроз то општеобавезна. Стога писац сматра да она мора бити „више него позитивистичка и друкчија него у томе смислу природноправна [... ] да свакога везује само за једну претставу о природном праву, не обзирући се при томе на његову сопствену савест“. Јер право се не исцрпљује у томе да регулише, него у томе како се регулише и оно што један поредак уздиже на степей правнога, што значи да овај постаје „више него поредак, више него забрана“, јесте добровољност с којом га људи усвајају. Писац одбацује гледишта која, према његовом мишљењу, негирају право, a која би ce y прошлости састојала y схватању да je све право божанског порекла, а у савременом комунистичко-атеистичком да je право обична мера, односно да има, да одумре. У овои светлу он прелази на разматрање проблема природног права и при томе одбацује теолошки елемент из крута посматрања, те узима у обзир само тзв. рационални момент, који се огледа у томе што су сва природноправна схватања развијена човековим умом, подложна променаыа и показују се као одраз човекове личности. Овај рационални момент очувао je према ауторовом мишљењу природноправна учења од укочености и затворености, омогућио je везу између католичког веровања и античке филозофије и постављање дуалистичке структуре рационалног духовног света. Подела на тело и душу, енергију и материју, карактеристична за западни културни круг, постоји од античког доба све до наших дана и у области права огледа се у подели на право и неправо, јавно и приватно или објективно и субјективно право, итд., али није, према пишчевом мишљењу, нетто само по себи разумљиво и у новије време већ се примећује напуштање ове поделе. У погледу природног права, већ код Аристотела јавља се дуализам природно позитивно право који „се развија у дуализам или природно право или позитивизам“, а у самом позитивизму дуализам право етика, који међу собом немају никакве везе. Тако видимо да „дуалистичка структура рационалног духовног света у епоси која од антике досеже до новог времена аксиоматски оперише алтернативом или или“. Писац, међутим, сматра да je дошло време када 6и однос између права и. етике требало друкчије поставити, и то у смислу уклагьагьа њиховог супротстављања. Полазећи од овога, он подвргава критици два велика дуализма око којих још „кружи правна мисао“, а, найме, дуализме: право правна сигурност и право неправо. За први сматра да се појам важења не би могао свести на спо.ъну принуду, него да се трајност права може обезбедити само његовом унутрашњом снагом, док код друтога захтева да се унесе нов временски појам (Zeitbegriff) у право, jep he на тај начин добијено разумевање временске условљености (Zeitlichkeit) и временске правичности (Zeitgerecht) бацити новосветло на однос између права и правичности, права и моралног закона. Писац сматра да оправдање људског чињења или нечињења у заједници и суђење о овом оправдању подлежу моралним мерилима, али да све то само по себи не претставља непосредно извршавање моралног закона. Захтев којп човеку поставља морални закон друкчијег je характера од захтева које човеку поставља човек, односно од вршеьа власти кроз судове од стране државне заједнице. Мерила нашег суђења налазе своју границу и садржај у несавршеном човековом бићу и сачовечности (Mitmenschlichkeit), коју људи један другом