Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

492

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на општем курсу студи ja. Али и у кгьизи налог обима (који ипак није тако мали као што би се могло закључити по броју страна, jep je знатан део текста сложен ситним слогом!) писац je приказао. главне научне контроверзе по основним питакима. Ту, пре свега, треба истаћи питаке предмета спора. У овом питању писац заузима став којим се разликује од влада јућег мишљења у савременој немачкој науци. Непосредан предмет спора, по тьему, je тражење управљено на правоснажно утврђење једне правне последице. Одлуком о том тражењу одлучује суд истовремено и о једном одређеном субјективном материјалном праву (с. 100). Доследно томе, више захтева постоји ако тужилац истине аише оваквих права и за свако тражи одлуку. Идентитет предмета спора je идентитет оног материјалног права које je предмет спора (с. 101), односно о коме je- правоснажно пресуђено (с. 172). Лент je спреман да призна да je ово схватање можда „превазиђено“ ( überwunden ), али да за њега говори позитивно право (чл. 172). Насупрот учењу Шваба (Schwab) и Розенберга (Rosenberg), који узмају да се предмет спора одређује само тужбеним предлогом, Лент узима да и чикенице постају саставни део предмета спора ако су оне неопходне за његово индивидуализирање (с. 100). Овим се Лент разликује и од Никита (Nikisch), за кога je предмет спора само правно тврђеае. На тај начин овај писац je једини од истакнутих савремених немачких процесуалиста који заступа матери ја лноправну концепцију тужбеног захтева. Може му се замерити да je пропустио да практично консеквенце разлике између два ; схватања илуструје са више примера, поготово кад се има у виду да je реч о уцбенику. У погледу спора о нужном садржају тужбе. Лент заступа владајуће учење (Розенберг, Никиш), које он назива поправљеном теоријом индивидуализирања (с. 107). У спору између присталица материјалноправне и бранилаца процесноправне теорије правоснажности, писац се ставља на страну ових других (165). Основно правило за расподелу терета доказивања - да свака странка треба да доказује читьенице ко je су претпоставка за примену норме повољне за н>у јесте по Ленту, насупрот владајућем учењу, процесноправне природе (139). • Признање чшьеница није процесна изјава воље, него процесна изјава о знаку, jep неопозивост таквог признака (каква постоји у немачком праву) није резултат свесне воље странке (122). Лент je заузео став и у старом спору о правној природи материјалноправних изјава воље у парници. Он ту заступа исто гледиште као и Розенберг: једна на изглед јединствена изјава у парници, например, изјава о пребијању, састоји се у ствари из две, од којих je једна материјалноправна изјава воље (правни посао), а друга парнична радња странке којом се та изјава истовремено уноси у процес. Прва je у свему регулисана одредбама материјалног, друга у свему одредбама процесног права (78). За Лента насупрот Розенбергу, као парничне радке странака треба узети и оне радке чије дејство лежи „нужно и примарно“ у области процеса а „само секундарно, изведено“ у материјалноправној области. Зато су за кега пророгациони уговор и издавање пуномоћја парничне радке, а не материјалноправни послови (77). (Лент, иначе, усваја Голдшмитову (Goldschmidt) поделу парничних радњи на Erwirkungshandlungen и Bewirkungshandlungen.) Иако je присталица расправног начела, Лент je далеко од процесног либерализма. Суди ja мора, вршећи своју дужност расветљавања чињенпчног стака, имати активну улогу. Из овога он изводи своју познату поставку да се одговорност за исход грађанског спора дели између странака с једне, и суда с друге стране (61). У погледу правозаштитног захтева писац изражава сумњу да ли je овај појам данас уопште потребан да би се разумело процесне појаве (97),