Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

173

вало обавезу примаоца да плати цену превоза, ако прими робу (и отпремницу). Према томе, пошто je возар предао робу примаоцу, он нема више средстава да принуди примаоца на плаћање возарине («е може да «рши придржај). Тачно je схватање суда да потврда пријема робе на отшремници, макар y њој стајала и клаузула да купац плаћа превоз, не може обавезивати примаоца. Таква последица може да настане y случају преузимања дуга коју институцију познаје Српоки грађански законик (§ 872). Међутим, y спорном случају нису испуњенн услови које захтевају правна правила о преузимању дуга. Да би наступило преузимање дуга нужна je сагласност сва три лица, ранијег .дужника, повериоца и новог дужника. He мрже ce сматрати да тштврда пријема робе на отпремници, чак и кад постоји клаузула о плаћању возарине, претставља сагласност дужника. У том смислу треба схватити став другостепеног суда да je било потребно да прималац ~изричито" преузме обавезу плаћања цене. Такође, не могу ce прихватити ни схватања изражена y теорији ncj којима би y оваквом случају постојала солидарна обавеза купца н продавца, односно пошиљаоца и примаоца. Такво схватање нема основа ни y закону ни y правним правилима која ce примењују код нас, нити je пак солидарни однос уговорен међу странкама. Међутим, мада je решење Суда y спорном случају асправно, с обзиром на место определења робе и на правна правила која су y том месту важила, поставља ce питање да ли je Суд могао и требао да оде далзе и да води рачуна не само о правним правилима свог подручја, већ и о правним правилима других подручја? Наиме, као што смо видели, закони који су примењивани на другим тернторијама наше земље, ван Србнје, Црне Грре и Македоније, садржавали су одредбе које дају сулрртно решење од онога које je као .начелно уовојио Суд, y спорном случају. Остављајући тто страни чињеницу да y спорном случају није, из приступачног материјала, сасвим јасно да ли je дошло и до предаје отпремнице, a не само до њеног потписивања, поставља ce питање .да ли су ce, под претпоставком пријема и робе и отпремнице од стране примаоца, могла y спорном случају применити правна правила других правних подручја? Питање je од особите важности за нашу праксу. На њега треба, y начелу, одговорити позитивно. У данашњој фази развоја нашег правног система суд треба свакако да преузме на себе и важну улогу уједначавања разних, често међусобно и супротннх, правних правила појединих подручја, бирајући лри томе оно које највише одговара нашој (7). Посматрано са изнетог становишта, тј. да je Суд пошао од оваквог начелног става, нужно би ce поставило питање да ли решење које дају правна правила других подручја више одговара пракси од онога које je Суд .изабрао држећи ce правила затечених на свом подручју? И на. ово питање ce може одговорити позитивно. Сама чињеница да je обављен превоз чини да je роба добила y вредности, што оправдава решење да и обавеза плаћања превозних трошкова, ако исти нису плаћени унапред, терети онога код кога ce роба налази, односно примаоца. Даље, чињеница да je

(7) Константиновић: Стара „правна правила” и јединство права, „Анали Правног факултета y Београду”, бр. за октобар—децембар 1937.