Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

54

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нагодба не може ни закључити. Релативна ништавост судске нагодбе односи ce стога само на оне случајеве када су странке располагале захтјевима којима начелно могу слободно раополагати, али су y конкретном случај> располагале на начин који je y супротности са принудним тгрописима одно' сно y противности са јавним моралом. Тако je, напримјер, сигурно да судска натодба не би могла конститутивно дјеловати на постојећи брак када би странке y њој уговориле да ce брак разводи из не«ог од разлога предвиђених y закону и y складу са законом, само зато што je суд прсшустио да донесе одлуку којом ce такав уговор не допушта као судска нагодба. До разрешења брака не би могло доћи на основу судске, нагодбе зато што ce брак може поништити, развести односно зато што ce његово постојање или непостојање може правомоћно утврдити само поесудом суда (арг. из чл. 399, реч. 11, 406, ст. 2, 408, 409, 410, ст. 3, 411), a никада диспозиција странака, па ма како биле конформне са законом. Оцјена допустивости материјалноправне диспозиције признања тужбеног захтјева врши ce прије доношења одлуке суда с обзиром на извршено признање. Пресуда на основу признања изричито je изјашњење суда да je диопозиција странака допуштена, y складу са правним поретком. Но она има и даљњи значај конститутивног елемента који узрокује обуставу поступка (кад постане правомоћна). Само признање тужбеног захтјева, ни онда кад je допуштено, не производи тај учинак, оно нема непосредног правостварајућег дјеловања на обуставу лоступка, па не задобија, само по себи, ии својство правомоћности сва та овојства има тек пресуда којом суд извршену диспозицију, ако je већ допуштена, уствари обавезно санкционноа. У односу на судску нагодбч законом о парннчном поступку није усвојен исти третман, иако за то нема оправданих разлога. Кад нађе да je пројектирана нагодба допуштена (са становишта одредаба чл. 3, ст. 3), суд не доноси никакву одлуку, Он само дозвољава да ce текст нагодбе унесе y записник, одређује да ce записннк странкама прочита и позива их да записник, ако хоће, потпишу. Акт потписивања послиједња je радња y ланцу прописаних формалности потребних за конституирање припремљеног уговора y судску нагодбу. У том ланцу нема изричите одлуке суда којом изражава своју сагласност са садржајем нагодбе, на начин да ову потврђује. To, наравно, не значи да суд не врши провјеравање садржаја нагодбе. Сагласност суда са пројектираним садржајем огледа ce y негативном смислу y одсуству одлуке којом не уважује располагања странака. Из чињенице да суд није донио рјешење којим не допушта нагодбу странака, треба, дакле, закључити да je допушта. Но из ових извођења, држи-мо, не слиједн и даљњи закључак: да одсуство забране значн потврђивање нагодбе y том смислу, да би тек одобрење уговора од стране суда дало овом угавору својство судске нагодбе, као што то произлази из става проф. Цуље (18). Одсуство забране требало 6и протумачити као прећутни, конклудентни став суда којим декларнра да нема никаквих разлога који. по његовом мнш.вењу, спречавају да

(18) В. Zuglia 2 , 444; Zuglia — Trlva, It: 89.