Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЗАКЉУЧИВАЊЕ СУДСКЕ НАГОДБЕ

53

странака које надомјештају пресуду (нагадба и одрицање) илн je детерминирају (прнзнање тужбеног захтјева). Суд, дакле, мора заузети став према 'свакој матернјалиој диспозитивној радњи y поступку он je дужан да оцијени њену дрпустивост. Оцјена допустивости треба да претходи проузроковању процесноправних посљедица које ce надовезују на ове диспозиције; она треба да дјелују превентивно. Кад установи да je диспозиција недопуштена, суд ће изјавити да je не уважује, па ће тиме спријечити и наступање односних правних посљедица. Ако суд, међутим, пропусти да не призна (да не уважи) извршену диспозицију, доћи ће до наступања предвиђених консеквенција (до пресуде на основу признања односно до обуставе парштце због закључене судоке нагодбе или извршног одршЈања од тужбеног захтјева) па ce неће моћи сматрати да односне материјалноправне и процесноправне посл.едице нису наступиле зато што су диспозиције које су их узроковале недопустиве y смнслу чл. 3, ст. 3. Неће ce, дакле, моћи непризназати наступјеле посљедице на начин аналоган непрнзнавању тзв. непостојећих, апсолутно ништавих грађанскоправних уговора. Супротност са принудним прописима односно противност с јавним моралом представљат ће само разлог ништавости, побојности, који ће ce тек м oti н оствариватн y посебном адекватном поступку (у редоввим правним лијековима y односу на неправомоћну пресуду на основу признања, те y постушку захтјева за заштиту законитости y односу на све три врсте диспозиција кад доведу до правомоћног окончања поступка). У том погледу диспозитивне парничне радње странака којима закон придаје својство пресуде изједначавају ce са судским пресудама којима je повријеђен закон. Ни пресуда којом je погрешно примијењен принудни пропис или која je y противности са јавним моралом није због тога неегзистентна. Њу тек треба због тога недостатка побијати дозвољеним правним средствима и укинути. Дотле она производи учинке предвиђене законом. Ипак ce ова извођења, држимо, не односе на све повреде принудннх прописа и јавног морала. Ако je уговор странака y супротности са принудним правним прописнма због тога што ce уговором располаже захтјевима (правима, правним односима) са којима странке нити начелно не могу слободно располагати, такав уговор никад не може постати судском нагодбом, па ни онда кад странке потпишу записник y коме je уговор протоколиран, a суд обустави поступање не нашавши да таква нагодба није допуштена. Такав уговор je непостојећи од самог почетка, он je апсолутно ништав, њега не треба ни побијати, Инегзистентност ce може утврђивати y сваком поступку y коме би ce тај уговор појавио као судска нагодба. Све то чак и y случају кад би ce њиме располагало на начин који би био y складу са принудним прописима о регулирању неког правног односа. Иако ce судска нагодба по процесноправним посљедицама изједначује са правомоћном пресудом, не значи да ce њоме могу регулирати сви односи који ce могу регулирати пресудом. Судска нагодба није пресуда, она je само са њом y неким аспектима еквипарирана. У том би смислу, држимо, требало схватити одредбу чл. 310, ст. 4, по којој ce y погледу захтјева којима стракке не могу располагати судска