Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

контролира уговор коме странке желе дати значај судске нагодбе, већ je одраз наше тежње да дамо једно тумачење које je, држимо, ближе одредбама закона, y коме ce не спомиње рјешење суда о одобравању нагодбе. тако да ce процесноправни ефект правомоћности приписује овдје само строго формалној стнпулацији странака. Примање грађанскоправног уговара о предмету спора на судски записник обавља ce y правилу након што je суд оцијенио припремљене углавке и након што je нашао да су они допуштени, да нема запреке за закључивање судске нагодбе. To, међутим, како смо показали, не мора увијек бити случај, јер суду треба дризнати право да оцјењује допустивост нагодбе и након што je њен текст унесен y записник. Но суд ће бити дужан да на тражење странака унесе y записник и текст уговора за који je већ нашао да ce не може допустити да прерасте y судску нагодбу, било да ce односи на захтјеве којима странке уопће не могу располагати, било да су начелно допуштена располагања y супротности са принудним прописима односно са јавним моралом. Ова обазеза произлази из дужности суда да донесе образложено рјешење којим не допушта нагодбу, против кога ce странке могу жалити посебном жалбом (чл. 310, ст. 5, y вези чл* 364). Другостепени суд може испитивати правилност донесеног рјешења само ако ce y спису налази нацрт нагодбе коју je суд одбио да допусти. Унесени текст могао би ce попратити клаузулом о протоколирању на захтјев странака унаточ схватања суда о његовој недопустивости, иако то није неопходно за спречавање постанка судске нагодбе, ако суд одмах затим донесе рјешење којим ce уговор не допушта као судска нагодба. Одредба закона о дужности суда да застане са поступком док рјешење којим не допушта нагодбу не постане правомоћно (чл. 310, ст. 5) само je привидно сувишна с обзиром на опћу одредбу закона да „праводобно поднесена жалба задржава извршење рјешења, ако овим законом није. друкчије прописано" (чл. 365, ст. 1). У првом реду, y рјешењу ce одређује само то да ce нагодба не допушта. Ноима ce не налаже никаква чинидба, па да 6и могло бити подобно за извршење. Наставак поступка само je консеквенција чињенице да нагодба није допуштена; наставак није одређен одлуком суда којом ce нагодба не допушта. Осим тога, овом посебном одредбом одређује ce не само суспензивни карактер жалбе y односу на ову консеквенцију неуважавања страначких диспозиција, него и y односу на сам рок за улагање жалбе. Специфична суспензивност није карактеристична само за жалбу, него и за рок за њено подношење. Све то не проистиче из одредаба чл. 365, na je стога било потребно овдје изричито прописати. Суспензија поступка поводом уложене жалбе одраз je уважавања оправданог интереса странака да окончају парницу својим материјалноправним диспозицијама y поступку умјесто да ce излажу дуготрајном и неекономичном расправл.ању ради доношења мериторне судске одлуке. Мишљења смо да би требало узети да рјешење «ојим ce не допушта нагодба странака спада y врсту рјешења која ce односе на управљање поступком. y том смислу што од њега зависи да ли ће ce парница завршнти

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА