Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЗАКЉУЧИВАЊЕ СУДСКЕ НАГОДБЕ

57

закључивањем судске нагодбе или ће ce наставити расправљање. Од такове оцјене имали бисмо једно значајно н оправдано преимућство; суд не би био везан за своје рјешење којим није допустио нагодбу странака, па би га могао, поводом жалбе или иначе, опозвати кад дође до закључка да више није основано (чл. 300. ст. 4) (21), Овој квалификаЈЈији сметају y нзвјесној мјери одредба чл. 267, ст. 2, и чл. 300, ст. 5, према којима против рјешења о управљању поступком жалба није уопће допуштена, односно, вко ce рјешење односи на руковођење раоправам, није допуштена посебна жалба. Очигледно je, међутим, да је против рјешења којим ce не допушта нагодба допуштена жалба, и то посебна, са нзложен,им специфичним суспензивним дјеловањем на т<ж поступка. Резерве засноване на овом аргументу дале би ce, међутим, савладати приговором да по закону о парничном поступку има и других рјешења која ce очигледно односе .на управљање поступком, a y односу на која je питање жалбе ријешено друкчије него y наведеним основним одредбама (2). Допуштеност жалбе'не пријечи, према томе, да ce и ово рјешење оквалифицира као рјешење о управљању парницом јер одсуство права на жалбу није битан елемент одлука којима ce управл>а поступком. Нема сумње, осим тога, да je дјелатност суда y вези са закључивањем судске нагодбе y смислу чл. 313 ванпарничног карактера, иако je прописана законом о пдрничном поступку. Но ванпарнични, неопорни значај имаде по својој суштини и поступак закључивања судске нагодбе y парници, јер након дозрелости за закључење уговора о рјешењу спора међу странкама више нема спорности, Дјелатност суда управљена на иопитивање дрпустивости нагодбе не представља меритарно суђење (она ce y парницн нзван рочишта за главну расправу y зборним стварима препушта предсједнику вијећа, дакле суду појединцу). С друге страве, очигледно je да нема „друге осебе''. (која није жалилац), која би стекла одређена права на оонову рјешења суда којим ce не допушта нагодба страаака, па да би ce укидањем тога рјешења мргла по вриједити права тих других особа основана на рјешењу. Будући да je и партнер жалиоца особа чији je приједлог одбијен рјешењем којим ce нагодба не допушта, могло би ce y односу на њега, и кад није уложио жалбу, узети да би укидањем тога рјешења само стекао, a не никако да би изгубио нека права. С обзиром на нзложене моменте намеће ce закл>учак да 6и y односу на рјешење ксјим ce не допушта судска нагодба и на жалбу уложену против њега ако ce и не уважи теза да je то рјешење које ce односи на руковођење расправом било умјсено примијенити односна правила ванпарничног поступка, по којима iudex a quo може поводом жалбе и сам, новим рјешењем преиначити своје пријашње рјешење или ra .опозвати ако ce тиме не вријеђају права других рсоба основана на том рјешењу (чл. 184 закона о насљеђивању, те правно правило из § 12, ст. 3, бившег југосл-овенског закона о судском ванпарничном поступку). Чин-и нам ce да би овај принцип требало усвојити, барем за -поступак из чл. 313 закона о парничнем поступку, ако би ce његовој примјени y парничном поступку уопјешно

(21) В. Zuglla — Triva, И: 61. (22) В. Zuglla — Triva, Ш: 11.