Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЗАКЉУЧИВАЊЕ СУДСКЕ НАГОДБЕ

59

могућности улагања жалбе против (прећутне) одлуке суда којом судску нагодбу допушта (23). Процесноправна ситуација je, са тог аспекта, једнака оној када суд y позитивном смислу ријеши питање постојања процесних претпоставака за всфење парнице однооно за доношење одлуке о тужбеном захтјеву. Када суд оцијени да je надлежан, он о томе не доноса никакво pjeшење. Нзегов позитиван став према питању надлежности огледа ce y подузимању даљњих процесних радњи које може вршити само надлежан суд. Свранкама против такве прећутне одлуке иије допуштена жалба. Оне ће Moti и истицати ненадлежност суда тек y жалби против коначне одлуке. Но чак и кад би суд доносио формално рјешење -којим допушта да ce нагодба закључи, странкама ce не би могао признати правни интерес да против тога рјешења уложе жалбу. Прије свега због тога, што су оне својим приједлозима изношењем пројекта нагодбе провоцирали такво рјешење, па би допуштање жалбе значило допуштање правног лијека против одлуке којом je захтјеву жалиоца y цијелости удовољено. Призлавање права на жалбу и y таквој ситуацији било би y противности са начелом пружања правне заштите само ономе коме je она потребна. Осим тога, кад би ce странке, или једна од њих, накнадно предомислиле, па сада, када je рјешење донесено, не би хтјеле закључити судску нагодбу, рјешење суда не 6и представљало запреку за остварење те намјере. Оно_ би, кад би ce доносило, значило само допуштање да ce нагодба закључи, не и налог да ce закључи. Тим допуштањем странке, наравно, ве би ce морале користити. Из истих разлога држимо, заједно са проф. Цуљом, да жалба не би била дсшуштена ни против одлуке суда којом би одобравао судску нагодбу само шго ce y том пнтању разилазимо са Цулом y основном питању, питању карактера контроле суда y однссу на ову материјалноправну диспозицију странака y парници, јер не сматрамо, како смо то већ изложили, да je одобравање форма y којој ce ова контрола врши (24). С обзиром на наше схватање да суд прећутно допушта нагодбу, a не да je прећутно одобрава односно да je потврђује, не можемо, y складу са тим ставом, ни поставити питање, којим ce бави Цул>а (25), да ли странке могу одустати од закључене иагодбе прије него што je суд одобри. Наше je становиште да суд нема право да не допусти судску нагодбу након што je она већ закључена. Он то може учинити само прије него што странке потпишу судоки записник y хоме je протоколиран њихов уговор. To „прије" бива, како смо изнијели, y правилу прије протоколирања садржаја, али може бити и након тога, с тиме да резервирањем права на контролу y том стадију суд спречава странке да потпишу записника као записник о судској нагодби, или, што je исто, спречава закључивање судске нагодбе. Прије стварног или пресумираног допуштења не може, дакле ни бити судске нагодбе, a одатле ни проблема: може ли ce од ње одустати док je још суд није одобрио (26).

(23) Цуља изричито наводи да против рјешења којим суд допушта односно одобрава нагодбу није допуштена жалба. В. Zuglia — Triva, П: 91. (24) В. Zuglla — T-riva, ibkL; Zuglia 1, 358, 365. (25) B. Zuglia 1, 359, 365 : Zuglia—Triva, U: 92, (26) B. Zuglia—Triva, U : 93,