Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА КОНТРОЛА ЗАКОНИТОСТИ УПРАВНИХ АКАТА

71

који je надлежан да нареди извршење може и са других разлога одложнти нзвршење оспореног решења до ксначне одлуке суда, ако то јавни интерес дозвољава. Док по француском праву поред органа управе и сам суд je овлашћен да одлучује о одлагању извршења оспореног решења y управном спору, код нас не постоји таква могућност. Орган je дужан да y року од три дана донесе решење о захтеву странке за одлагање извршења и странка шиа право жалбе против тог решења односно може да води управни спор против коначног решења по питању одлагања извршења. И y судској пракси код нас нису реткн такви спорови. За рдлагање извршења оспореног решења до доношења коначне одлуке суда y управном спору ннје битно што тужени орган сматра да je оспорено решење законито. Битно je да ce утврди да ли би ce извршењем оспо реног решења тужиоцу нанела штета која 6и ce тешко могла поправити, односно да ли би ce нанела већа ненакнадива штета противној странци одлагањем извршења, као и да ли ce одлагање извршења не противи јавном интересу. Само овим чињеницама треба да je опредељено и једино од њих зависи решење које ce донрси по захтеву странке за одлагање извршења. (Пресуда Врховног суда Народне Републике Србије У. бр. 2390/57 од 1 јуна 1957.) Разлози побијања и поништаеања управних аката. Управни акт може ce побијати y управном спору што y акту није никако или није правилно примењен закон или други пропис заснован на закону; што je донет од стране ненадлежног органа; што ce y поступку који je акту претходио није поступило по правилима поступка, a нарочито чињенично стање није правилно утврђено, или што je из утврђених чињеница изведен неправилан закључак y погледу чнњеничног стања (Чл. 9, ст. 1 закона о управним споррвима). У зависности од ових разлога за побијање управног акта и разлози за поништај управног акта могу бити формално правни и материјално правни. У управном спору ce оцењује законитост управног акта, али не y сваком погледу, јер суд испитује законитост оспореног управног акта y rpaницама захтева из тужбе. Према томе, суд испитује законитост управног акта само y оном делу y коме je акт оспорен тужбом, па ако ce диспозитив оспореног решења састоји из две или више тачака a тужбом ce оспорава законитост само y погледу појединих тачака и суд te ce y оцени законитости ограничити само на те тачке. Међутим, оцењујући законитост управног акта y границама захтева из тужбе суд није везан разлозима тужбе, па ако нађе да je управни акт незаконит на штету тужиоца са других разлога a не оних које тужилац наводи, може управни акт поништити из тих других разлога. Али, од ових начела постоји и један изузетак, a то je да суд по служебној дужности пази на ништавост оспореног управног акта, што значи да ће суд ако утврди да оспорени акт садржи грешку која по одредбама управн-ог поступка повлачи ништавост по службеној дужности такав акт поннштити независно од захтева y тужби, па макар то било и на штету тужиоца. У нашем управном спору усвојено je начело да суд решава спор по правилу на подлози чињеница које су утврђене y управном поступку. Али,