Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

HF ABO ЗНАЧЕЊЕ ПРАВНЕ HOPME

261

творца која бп била утврђена тим средствима нешто далеко непоузданије, неодређеније и нејасније «его она воља која би била изражена, и према томе и приликом тумачења утврђена, средствима koja зконик значења предвиђа и одређује. Тако, на пример, не сме ce сматрат.и да je воља творца норме боље изражена y образложењу норме, или y расправама <жо њеног доношења, или y његозим узгредним изјавама о томе, итд. нето y самој норми. Јер, све те изјаве и подаци нису истовстпн са самом нормом ова je нешто друго. Норма ce мора разлижовати од припремних радњи које до ње доводе или од изјава поводом ње. Сувише ce ослањајући на поменуте изворе ми можемо дрћи y положај да стварамо једну сумњиву и претпостављену вољу творца уместо да узмемо саму изјаву те вол>е y њеном најпрецизнијем виду, тј. норму. У ствари, кад примењујемо субјективно тумачеЊе ми ce држимо фикцнје да смо утврдили праву вол>у творца норме помоћу другрх средстава a не помоћу самог њеног текста. Међутим, тиме умногоме своју сопствену вољу узкмамо као праву вољу и так-о добијамо непоуздан ослонац. Тако ce прикрива стварна ситуација. Бол>е je јасно и отворено признати шта ce уствари дешава. Тако излази да субјективно тумачење y извесним случајевима има рдређен значај, али je то веома ретко. Уместо субјективног, треба ce усмерити ка објективном тумачењу, A ради тога треба прегледати разлоге за и против њега. Но пре тога треба видети какав je став наше судске праксе према субјективном тумачењу. На први поглед изгледа да наша судока пракса y великом броју случајева примењује субјективно тумачење. У шој ce често употребљавају изрази као „заlКонодавац je хтео", „воља законодавца“ и сл. Међутим, ако ce брижљивије анализирају односни случајеви, види ce да ce овде y ствари не истражује стварна психичка воља творца норме, већ ce зашшља" један идеалан, савршено разуман творац норме и истражује ce његова воља, што значи да ce, стварно, одуетаје од субјективног тумачења и да ce не нстражује стварна воља стварног творца већ фиктквн a воља фиктивног творца. Ево једне судске одлуке која то јасн-о показује то je правео схватање Одељења за управне спорове Савезног врховног суда број 1/60 од 9 марта 1960. У њему ce каже: „Код тумачења члана 212 Закона о пензиском оснгурању свакако треба поћи од интевције законодавца, a наиме да ce уживаоцима пензије који су пре пензионисања обавл.али y привреди послове за које ce тражи висока стручна спрема хтело омогућиТ|И разврсдавање y одговарајући виши пензиски разред Касније ce y истој одлуци такође каже: „Биљо би y суиротности са напред изнетом интенцијом законодавца код донсшења члана 212 Закона о пензисжом осигурању када би ce стало на становиште да je за примену тог прописа неопходан услов и то да je на дан 1 јаиуара 1958 годиие постојала организација код које je уживалац пензије радио пре пензионисања a после 15 Maja 1945 године , Узалуд ће ce тражити y целом тексту одлуке навођење ма и једног разлога да je намера (интенција) законодавца била баш то што суд наводи. Тврдња суда да je то намера законодавца остаје, зато, потпуно гола тврдња. У ствари то и није