Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

никаква тврдња која ce односи на стварну психичку вољу законодавца нитн ce ов a воља стварно утврђује —то je само један начин изражавања помоћу кога ce утврђује објективно (а не субјективно) зиачење норме, тј. онај интерес који законодавац штити, као што ћемо касније видети. Иако ce помиње воља законодавца, y ствари ce не примењује субјективно тумачење. При примени субјективног тумачења, тј. при истраживању воље творца норме, обично ce употребљава историско тумачење, па ce из разних изјава творца норме, расправе при њеном доношењу ,итд. покушава открити његова воља. Тако ce субјективно тумачење по правилу везује с IИсториским, односно употребљава ово последње као важно средство за утврђивање правог значења норме. 5. Објективно тумачење. Објективно тумачење не истражује вољу творца норме. По објективном тумачењу право значења норме није оно које јој придаје њен творац већ оно које јој придаје друштво. Норма није оно што je њен творац хтео да кажг већ оно што je он стварно рекао. Међутим, постоје два схватања -објективног тумачења једно je уже, друго шире. По ужем схватању објективног тумачења, право значење норме je оно које je одређено закоником значења, a овај je друштвена творевина, дакле, нешто што je објективизирано и зато независно како од творца норме тако и од њеног тумача. Ово схватање сматра нормом сам текст норме, тј. скуп језичких знакова којима je она изражена, .а њено језичко значење јединим правим значењем. Шире схватање објективног тумачења не сматра да je право значеше норме њено језичко значење. Право значење норме јесте значење које би јој придао један савршено разуман субјект тако да норма најбоље послужи друштву y коме je и за које je створена. Другим речима, тај субјект би изражавао вол>у друштва коме норма служи. Право значење норме не би било оно које je хтео њен творац веп оно које je он требало да хоће изражавајући објективну друштвену вол.у. Основни разлог y корист објективног тумачења јесте да je право друштвено оруђе, које мора бити објективизирано, јасно, одређено и доступно сваком. Према томе, правна норма, као основни елемент права, није оно што je њен творац хтео да она буде (тј. оно што je он хтео да жаже), већ оно што она стварно јест, што je он стварно створио. Суштина правног акта није y вољи него y оном што je воља створила. Ако би ce узело супротно, право би постало несигурно, нејасно, недоступно, У место реда, који право обезбеђује, настао би неред, a уместо сигурности несигурност. Овај разлог несумњиво стоји и мора ce прихватити. Право настаје, додуше, психичким актима, али, као и свака творевина психичког акга, оно мора бит.и објективизирано, материјализирано, да би могло дејствовати y друштву, међу људима, за које на тај начин постаје чулно опазиво. Другим речима, уместо тзв. вол>е, за право je пуноважна њена изјава y првом реду. Но, из досадашњег излагања je такође јасно да je уско схватање објективног тумачења, које га сзоди на језичко тумачење, неприхватљнво. Као што смо рекли, правн проблем тумачења и јесте y томе што je језнчко значење норме недовољно, што оно мора бити проверено и допуњено нли исправљено њеним правим значењем. Према томе, треба видети шта значн објек-

262

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА