Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дије y случају да он не заврши школовање односно усавршавање уговором предвидено. Али взгледа нам ипак убедл.ивији аргумент да давање стипендије садржи у себи и одређен степей ризика тако да није увек сигурно ,да Ъе се постићи цил> који je поставлен давањем стипендије и да тај ризик сноси цела друштвена заједница. Стога би наш закључак био да за стипендиста не постоји по самом закону обавеза повраћаја износа примл>ених на име стипендије ако дође до раскида уговора његовом кривицом. Ово становиште je заузела и наша судска прайса (Врховни суд HP Хрватске) (7). Али то не значи да странке не могу уговорм предвидети и обавезу стипендиста на повраћаје износа примл>ених на име стипендије ако дође до раскида уговора што стипендист није својом кривицом испунио обавезе у погледу школовања и усавршавања. Укидање стипендије je санкција ко ja погађа стипендиста у сваком случају и по самом закону (8), док обавеза повраћаја примљене стипендије не постоји за стипендиста по самом закону већ се ноже предвидети споразумом закљученим између даваоца стипендије и стипендиста. 2. Обавеза повраћаја износа примл>ених на име стипендије може се уговором предвидети и у случају када се стипендиста обавеже да по завршеном школовању проведе одређено време у служби даваоца стипендије односно у служби коју му" давалац одреди а он ту обавезу уошпте или делнмично не изврши. Овде постоји спор у нашој судској пракси у погледу висине стипендије коју треба да врати стипендист како у случају потпуног тако и у случају делимичног неизвршења обавезе ступања у службу после завршеног школовања. Нижи судови су признавали пуковажност уговорним одредбама које су предвиђале да стипендист има да врати троструки или вишеструки износ примл.ене стипендије позивајући ce на правка правила општег имовинског права. Наши врховни судови (9) су заузимали правилие ставове да су такве одредбе у уговорима о стипендији без правяе важности јер су противне одредбама основног закона о стипендијама, који у чл. 36, ст. 2, предвиђа да давалац стипендије може тражити од стипендиста у случају неиэвршегьа обавезе ступања у службу даваоца стипевдије или према његовој диспозкцији само оне износе које je стипендиста примво на име стипендије. Овај став наших врховних судова je потпуно исправан, јер стипулација у иаведеном законском члану представка директиван пропис који се не може мегьати споразумом странака (на штету стипендиста, али у његову корист може). Слобода уговарања постоји, дакле, у томе што странке могу предвидети и обавезу стипендиста да врати износе примл,ене на име стипендије, ако по завршеном школовању не ступе у службу предвиђену уговором или у такву службу ступи али не остане уговорено време, али ова слобода не постоји да се стипендист може уговором обавезати на повраћај вишеструко примљене стипендије због неиспуњења уговора. Општа правка правила имовинског права не могу се применити у потпуности на уговор о стипен-

(7) Ibidem, с. 475, примедба под 5. (8) У четири случаја ова санкција дејсгвује по самом закону а у једном случају на захтев даваоца стипендије в. чл. 41 основног закона о стипендијама и

чл. 291 Кривичног законика. (9) Мисли се на Савезни врховни суд в. Пресуду Гз 50/57 од 7 октобра 1967, објављену у Збирци судских одлука, књига П/3, бр. 636, с. 99 —101 ; Решенье Врховног суда HP Србије које je наведено на пометку овог рада a које je објављено у Збирци судских одлука, књига П/1 за 1957, бр. 96, с. 166 и став Врховног суда HP Хрватске изнет горе.