Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

18

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

генераляа клаузула, бар ем једннм дијелом, почина на ванправннм категоријама, која додуше постаје правка тиме што je уврштена у норму, али чији садржај треба тражити у одређеном друштву. у одређено вркјеме и у окладу ,са сжваћањем социјалних мотива и тенденција. Будучи да je савршена генерализација искл>учена, законодавци не чине више него дају опћенита начела намјеравајући оставити судовима и другим органима да та начела креативно примјењују. Велике нијансе економских и ооцијалних проблема и правних ситуација чине, нарочито овдје, дискрецију неизбјежеим елементом суђења. Полазећи од етичког принципа стојимо пред прилично широком проблематиком, јер треба утврдитя што je нормално допуштено у пословану, да бн се могло одредити оно што није нормално и што je недопуштено. Не треба изгубити из вида да многи постојећи облици недопуштеног пословања настају због тога што нема јаснијих индикација да ли ће се нетто признати као допуштено или не, поготово кад заштиту треба пружити не само лојалном такмичару, већ и потрошачу, па и друштвеној заједници кад се конкретно не може указати на оштећеног потрошача. Довољно je подсјетити на велику дискуоију од прије неколико година о томе што je повреда фабричке тајне подузећа, да ли се та тајна у нашим условима штити, до које мјере и којим средствима. Будући да баратамо с етичкям појмовима, тражимо етичке норме као подлогу за оцјену што je недопуштено у пословању, онда треба имати у виду и то да формирагье одређених судова претпоставља иззјесну кохезију интересената. Имамо при томе у виду да одређена навика, одређен обичај настаје у друштву због друштвених потреба. дакле,_ да друштвена пракса има примарни значај и да je она узрок настанку норыи, дакле да у конкретном случају треба тражити нужност одређеног рјешена. А управо у овом правцу имамо и «аслијеђеннх обичаја, нерашчишћених појмова и различигих интереса. Морамо стога дати оцјену што je прихватљиво с гледишта данашних друштвених интереса, па према томе не можемо сматрати да се под трговачким обичајима подразум јева оно што се фактично врши, дакле одређена пракса наших подузећа. Закон о удруживану и пословној сурадни у привреди првн je пропнс који даје такву индикацију наводећи као обавезу подузећа да ради у складу с „добрим пословним обичајима". Оцјена о томе почива на економским категоријама и тражн извјесно поређене (1). Из тога произлази да, кад истражујемо што je нелојално, што je непоштено и што je недопуштено, онда не можемо рећи да je допуштено ове оно што законом није забранено. Оно што законом није забранено треба сматрати допуштеним под условима, да пеке друге норме не сматрају извјестан поступай недопуштеним. Те друге норме, ко je морамо узети у обзнр, су етичке норме. Већ je подвучено да појам слободне конкуренције и у савременом капиталистичком свијету не значи апстрактну слободу на тржишту, већ да се та слобода мора посматрати: sub lege, дакле, да свака привредна организација нма једнаке могућности на тржишту под одређеннм законским увјетима. Ако испитамо појаве недопуштено конкуренције код нас, онда неке од них морамо правдати непостојањем правних правила о томе, јер нема прописа и јер

(1) Joan Kobinson; Excercises in Economic Analysis, London, 1960, p. 225.