Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

50

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

само се говори да „Команде армијских области и војних подручја, као трупне команде, Команда ратне морнарице, Команда ратног ваздухопловства [.. .] и ньима потчињене јединице и установе [. . .] врше управне послове из делокруга Државног секретариата уколико вршење појединих од тих послова Државни секретаријат не задржи за себе. Те команде односно једшшце и установе ЈНА управне послове, као и послове у вези са припремама ЈНА за одбрану и у вези са њеном бојном готовошћу, врше на основу и у оквиру овлашћења датих им од стране државног секретара." Из стилизације друге реченице цитиране одредбе могло би се чак закључити да јединице и установе ]НА све управне послове врше по начелу делегације. То се сигурно није желело а нити je то стварно у пракси. Но из чл. 35 уредбе требало би, иако се у чл. 38 о томе вшпта не говори, закл>учити да се и против решења која у управном поступку доносе по делегацији команде војних јединица и управе установи може изјавити приговор, а с обзиром на характер приговора —■ о њему би требало да решава државни секретар, уколико се изрично не би прописало да о њему одлучује непооредно виши старепхина од онога који je донео конкретно решење. Будући да тако што није прописано остаје да би о овим приговорима требало да решава државни секретар. Појавл>ује се онда питање да ли ће подносилад приговора ићи надлежним путем (што би с обзиром на одредбе правила службе кад je странка војно лице било исправно) или Ее приговор упутити непооредно државном секретару. Jep, према становишту су деке праксе на управни спор странка може ићи тек пошто je иецрпла могућност приговора. Теоретичари управног права немају баш исто мишљење у погледу делегацнје. Ево становишта двојице наших признатих аутора. Проф. Стјепановић (Управно право ФНР] општи део, 1958, с. 517) сматра да се акти делегираног органа у погледу правних средстава сматрају као да су донесени од стране оног органа којн je изврптко делегацију, ако друкчије није изричито прописано. Међутим, проф. Крбек (Управно право ФНР] I, 1955, с. 82), сматра да се у случају делегације доносени акт, начелно, по свим својим правним последицама (на пример, што се тиче жалбе) просуђује према ново делегираном органу а не према редовно надлежном органу. Иако ова два становишта изгледју опречна, она нису тако далеко једно од другог. Наиме, и један и други аутор допуштају да се може прописати било да се правно средство равна према органу који je стварно донео акт, било према органу који je извршио делегацију. Међутим, аутори објашњења уз Збирку закона о ЈНА (издање „Службеног лист ФНРЈ“, Београд 1955, с- 121) у погледу истакнутог питагьа, уз чл. 10 закона о ЈНА, под 4, истину; „Правки акти донесени на темељу делегације и субделегације надлежности сматрају се у управном поступку (право жалбе, право тужбе и др.) као да их je донео орган који je извршио делегацију [.. .] . Ово становиште, што се тиче правних средстава, потпуно пзједначава акт донесен по делегации са оним код суплирања надлежности по чл. 35, ст. 2, закона о управном поступку. Наш закон о управном поступку се у овој отвари на изричан начин не изјашњава. Он забрањује делегацију, осим кад je омогућује изрично законско овла-