Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ВОЈНИ УПРАВНИ ОРГАНИ

51

шкење (чл. 20, ст. 2). Али из чиљенице, да после општег правила о надлежности по жалби („По жалби против решења које je у првом степену донео орган управе решава одговарајући орган управе непосредно вишег стелена" —■ чл. 224, ст. 1) даје више посебних правила о томе ко je надлежан у појединим случајевима да по жалби одлучује (чл. 224, ст. 2, тању решење донесено по делегацией могло би се, можда, закључити да у том случају вреди цитирано опште правило эа 'решавање по жалби. Jep делегацијом решавање прелази у целияи на други, нови орган па би се и жалба имала, бар према Једном од наведених становишта, по том новом органу равнати као и у стварима које он решава по својој изворној надлежности. Али могло би се приговорити чему оида делегација надлежности ако делегирани орган решава ствар са истим правним последяцама као и ствар из иэворне надлежности. Битка разлика која делегацију карактерише ипак остаје. Орган који je извршио делегацију, може je и опозвати, а изворна надтлежност може се органу одузети само прописом истог ранга којим му je и била дата. Мејјутим, заузето je становиште, што je касннје и прописом регулисано, да се у овим случајевима може изјавити једино приговор и то државном секретару. На то je свакако утицала н одлука Законодавног одбора Савезног века Савезне народне скупштиые о усклађивању одредаба о управном поступку, итд. („Сл. лист ФНРЈ", бр. 52/56) по којој се приговором назива и правио средство органу по чијем je овлашћењу донето првостепено решење. Али je и дал>е остало нерешено питање да ли ће приговор ићи надлежним путем или непосредвим, што je посебно значајно кад првостепено решегье доноси на пример, командам- пука. Преимућство нма непосредно достављање jep се знатно окраћује поступак, али се тако ускраћује вишем војном управном органу увид у рад иижег органа за чији je рад иначе одговоран. Стога би по приговору изјављеном у овим случајевима коначно решавање било најцелисходније дати војном управно-м органу непосредно вншег стелена. Са становишта странке њој би то било корионије jep би брже и на ближем месту могла остварити овоје право. У случају да je незадовољна са решењем донетим по приговору, остаје јој као и кад je незадоволша са решењем државног секретара, да покрене управни спор. Али остаје јој, незавнсно од управног спора, право притужбе по одредбама правила службе у вези с којом, но и без ње, државни секретаријат може ступити у спор на страну туженог органа, а и користити своја надзорна права и тако утицати на правилан рад нижих органа. Овакво становиште чини се прихватљиво и зато што оне управне послове које већ решава о.дређени војни управни орган најбол.е може ценити њему надређеви орган који je најближи оитуацијн и најбоље познаје прилике. Осим тога тај другостепени орган je команда дивизије или виша команда, дакле, виши војни органи, довол,яо стручни да им се и такви задаци могу поверити. Истина, ДСНО, нарочито кад ствар решавају нижи органи, нема увек директан увид над тим. Само je питање да ли je државном секретариату и потребан баш такав увид уз постојање хијерархијски повезаних органа који морају остваривати тај увид и одговарати за рад нижих војних управних органа и уз постојање низа других инструмената контроле и надзора.