Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

ОБАВЕЗЕ КОМИСИОНАРА ДА ЧУВА КОМИТЕНТОВ ИНТЕРЕС

1. Предузеће А, као комитент, одбило je да прихвати обрачун дредузећа Б, свог комисионара, из разлога што je обрачун извршен на основу вишег коефицијента (мултипликатснра) који се примењује на увозну робу. Услов за примену повољнијег коефицијента |приликом увоза резервних делова јесте постојаше средстава на амортизационом фонду. Како je комитент испутьавао овај услов, он je одбио да иоплати обрачун сачињен на основу вишег коефицијента истичући као приговор да je комисионар „био дужан да се при набавци робе из иностранства и обрачуну увоза стара о његовим интересима на тај начин ,да та на време обавести о потреби прибављања потзрде о постојању оредстава на амортизационом фонду ради примене нижег коефицијента.” Превостепени суд није усвојио приговор комитента и обавезао га je да иоплати обрачун сачињен на основу вишег коефицијвнта. Комитент, као тужени, уложио je жалбу вишем суду. Врховни привредни суд није усвојио жалбу комитента и потврдио je првостепену пресуду уз следеће образложење : „Била je дужност туженог комитента да приликом давања наруџбе достави тужиоцу, као свом комисионару, документа и податке од којих завиои начин обрачуна и примена увозног коефидијента, уколико ти подаци нису морали или могли бити познати тужиоцу •по карактеру комитентове личности или по природи самог посла. „Тужени и не тврди да je тужиоцу морало бити познато да туженик раополаже са таквим средствима која му дају право на примену нижег увозног коефицијента од онога који ce редовно примењује код увоза резервних делова. Стога je тужени био дужан да на време достави одговарајућу потврду, ако je хтео да се ради приыене нижег коефицијента користе средства његовог амортизационог фонда.” (1). У горе наведеном спору поставило се питање једне од обавеза комисионара у односу на комитента, која спада у груду оних ®oje се претпостављају по самом праву. Значи, постојаље саме обавезе није спорно, јер je у питању обавеза која je правом утврђена као правки стандард. Конкретну садржину обавезе утврђује сама пракса, односно привредни живот и трговачки обичаји. У спорном случају поставюто се питање докле иде обавеза комисионара да чува интерес свога комитента, дакле питање саме садржине ове обавезе. 2. Наше писано позитивно право не регулише уговор о комисиону. На односе који настају у вези са комисионим послом југословенски судови углавном примењују дравна |дравила садржана у прописима који су били

(1) Из образложења пресуде Врховног привредног суда Сл-16/57 од 31 јануара 1957. Види Збирку судских одлука, Књига П, свеска I, 1957Ј одлука бр. 294.