Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КОМИТЕНТ И ТРЕКЕ ЛИЦЕ

147

Company. Образложење je било да jé суд ' допустив тужбу против комитента и после добијања пресуде против комисионара, пойгго пресуда према коммсионару није извршена (37). Прецедентно право чини комитента одтоворним чак и у случају када je овај дао комисионару новац или робу за извршеше уговора, па он из неког разлога не испуни обавезу. Ово правило, које je настало као прецедент супротно енглеској судској пракси, наишло je на различити придем код америчких правних писаца. Једни су за примену енглеског правила и у америчкој пракси, тј. проливе се праву трећег лица да тужи комитента, ако je исходно пресуду против комисионара (38). Други пак сматрају питагье отвореним те га треба решити према ошптим начелима о застушству која, према овима, јасно говоре да комитент не би требао да се сматра ослобођеним обавезе плаћањем, односно давањем робе комисионару (39). Ово правило се прихвата условно ако то не би било неоправдано с обзиром на понашанье комитента и трећег лица, на пример, ако je треће лице својим понашањем довело и комитента у заблуду да je посао уредно обављен, губило би право на тужбу према комитенту (40). Неки пак правни писци заступају мишљење да би треће лице требало да има право да тужи било комитента било комисионара све док дуг не буде намирен. Ово схватагье je нашло примену у пракси суда државе Пенсилваније, али je остало схватагье машине и није прихваћено у Restatement-у on Agency (41). У склону иэнетог проблема поставио се и низ других питакьа. Тако, једна трупа судских случајева допушта трећем лицу да тужи и комисионара и комитента, једном тужбом, с тим да се у току опора определи за једног од њих. Ово определив ање треба да уследи после verdict- а, а пре доношетьа коначне одлуке (42). Слично схвататье je усвојено у Restatement-y on Agency (43). Различите су схватања изражавана у погледу једног још даљег корака допуштања пресуде против обојице, комисионара и комитента (44). Као водећи наводи се случај Thompson против Davenport-а (45), који допушта примену правила само ако je статье рачуна између комитента и комисионара измењено на штету комитента. У континенталној цравној теорији, сагласно изнетим начелима, ови се проблеми не постављају. Треће лице, по правилу, нема право на тужбу према комитенту. Као што ћемо »аспије видети, треће лице може ј едино да стави захтев према стечајној маси. Међутим, случај сличав наведении могао би се јавити када je у питать у однос агента и властодавца. Треће

(37) Наведено према Conard-y: op. cit., pp. 312—314. (38) Види Mechern: Outlines, одељак 469, белешка под 27. (39) Seavey: op. cit., p. 212. (40) Restatement on Agency регулишу ово питање чл. 208.

(41) Вида Maurice Merill: Election (undisclosed agency), „Nebrasca Law Review”" Vol. 34 (1954), p. 613; види такође Restatement, чл. 210 i 337. (42) Mechem: Outlines, p. 107.

V TZ. j . UUUiIICÜ, jj. lUI. (43) Види чл. 2XO; схватања и случајеви за и против наводе се код Seavey-a; op. clt., р. 218.

(44) Пракса je подељена; елучајеви за и против наводе се код Seavey-a: op. clt., р. 219.

(45) Thompson V. Davenport (1829), В & С, 78; случај са супротним решењем Helad V. Kemtworty, 10 Ezch, 739 (1855); као случај из америчке праксе који се бави овим питањем наводи се Bradley против Hyland-a, (1888) 37 Fed. 49 наведено према Mechem-y; Outlines, pp. 99, 121.