Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

130

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

могао се за сразмерно малу цену замените ноним, свежијим. Више се иоплатило купите новог роба него штедете на послу и довол>но храните и облачите већ поседованог <5). Зато су Римљани нерадо „производили” робове (6), зато су робови сматрани за „ствар која говори” (7) и зато je шихов радни век био страховито кратак а услови живота страховито тешки (8). На овакве услове живота робови су одговарали бунтоэима и побунама коде су достизале тако велике размере као што су она на Сицилији она под Спартаком. Робови нису успели «и да оруше Римску империју, ни да оду назад својим кућама у слободу, ни да створю „државу сунда” или „државу једнаких”, али су задали велике бриге Римљанима. Да би савладали и сузбили разне облике робовских побуна и саботажа, Римљани су морали донети прописе и примешивата санкције коде су водиле масов-

of Greek and Roman Antiquity, Philadelphia, 1955, p. 84). Логична последида овог обиљз робова била je ньихова ниска цена. По Ливију, Ханибал je за сваког зароољенот Римтьанина тражио откуп од 300 денариуса, за савезника 200, а за роба 100. Вероватно je да су се и цене робова кретале тако (Livius, 22. 52. 3 Westerman: op. cit., p, 72). Cato сматра за максималну цену једног роба 1500 ден (Plutarch: Cato, 5. 4). Један италијански трговац нудио je за дечка Келта керамион (тј. земљани суд) вина (Diodor Siculus: Bibliotheca historica, 5. 26. 4). Страбон изричито каже да се разбојницима више исплаћивало да траже откуп него да отете људе продају у ропство (Geographia 11. 2. 12).

(5) По Катону, робу не треба дати да седи без посла. За роба нема празника. Робовима се да je прокисло вино и на j горе уље. Од одела им се даје само један огртач и једна туника годиипье. Када je роб остарео или болестан, не треба га држати, већ га треба про дати (Cato: De agri cultura, LVI, LVII, LVin, LVnil; ed. Goetz).

(6) Из прегледа који je направио Westerman (op. cit., pp. 32—33) на основу Делфиских записа (објављених у Daux Georges; Chronologie Delphique. Paris, 1945) могао би ce извући супротан закључак. Он наводи да je било ослобођено између 201 и 153 пре н. e. 63 одгајених (oikogeneis) робова, 136 доведених и 285 неустановљеног порекла; однос одгајених и доведених je 1:3; између 153 и 100 пре н. е. 162 одгајена, 97 доведених и 89 неустановљеног порекла; однос одгајених и доведених 2 J / 3 :1; између 100 и 53 пре н. е. 48 одгајених, 6 доведених и 40 неустановљеног порекла. однос одгајених и доведених je 8:1, између 60 пре н. е. и 75 н. е. 13 одгајених, 2 куплена и 19 неустановльеног порекла, однос одгајених и купљених 9:1. Westerman, међутим, не води довољно рачуна о чињеници да су власници имали много више поверена у одгајене него у доведене робове и да су много радије ослобађали њих. Познат je, на пример, податак да je ахејски стратег Diacus поручио свом становнишгву да ослободи 12.000 одгајених робова, наоружа их и пошаље на Коринт, Затс подаци који се односе на однос броја ослобођених одгајених робова према броју ослобођених доведених робова не могу рећи ништа о односу одгајених и доведених робова у укупном броју робова које су Римљани имали.

(7) Varro: Rerum rusticarum libri tres, I. 17. 1 пише: Nunc dicam, agri quibus rebus colantur, quas res alii dividunt in duas partes, in homines et adminicula hominum sine quibus rebus colere non possunt; alii in tres partes, instrumenti genus vocale et semivocale et mutum, vocale, in quo sunt servi [...] „Сада ћу говорити о стварима којима се обрађује земља. Неки т© ствари деле у две трупе у људе и оруђа људи, без којих се не може обрађивати (земља), други их деле у три трупе, на оруђа која говоре, која мучу и која су нема; која говоре, то су робови

(8) Dio Cassius (77. 10. 5) прича о разбојнику Були који поручује господарима да боље хране робове ако мисле да престану разбојништва. Славни физичар Гален са ужасом прича (De animi morbis 4. 5. 17) о мучењима робова, тучама, избијању зуба, копању очију, итд. Позната je Комодова наредба (Script, hist. Aug. Commodus, 1,9) да један жив роб буде бачен у пећ. Позната je прича да je Vedius Pollio бацио живог роба рибама месоједима (Plinius: Naturalis Historia 9. 77; Seneca: De ira, 3. 40) Често ce помињу примери распишаььа роба на крст (Tacitus, 2 72; Dio Cassius, 54. 3. 7) Песник Propertius прича да je једна девојка кажњена тако што je обешена за косу (Prop. Elegiae, 4. 7. 45) Један роб je y очајању убио господара и сам извршио самоубиство (Dessau: Inscriptiones latinae selectae, 8511). Бежање робова било je тако раширено да je гоњење и хзатање робова постало посеона професија fugitivarii (Florus: Epitomae, 3, 19 и D. 21, 1 17, 12). Diodor пише да су робовласници са Сицилије куповали мноштво робова „[...] пошто би их у масама довели с места где су чувани, одмах би на њих ставили жигове и белеге [...]. У служби су тешко поступали с њима и сасвим се мало старали, како у погледу хране, тако у -погледу одела“ (Bibliotheca historica, XXXIV).